Bogoslovlje

страно расматрање слова ц облика мртвог језика у оним случајевима, где овај треба да ce расматра као пзраз душевног живота, слика ума, воље и душевних емоција. Расматрање староцрквено-словенских споменика, т. ј. оних, којп се могу сматрати као најстарији у псторији наше писменостп, и онпх, који већ носе траг српско-хрватске, бугарске и руске језичне пндпвидуалности, даје нам кључ за историјско разумевање фонетике и морфологије ових језика. Али зшек треба да пмамо на уму, да су то само два разреда споменика, Kojii пмају један те истп језцчнп тип, различии по времену и у неколико по диалекту 1 . Резултатом таквог нашег схватања јавл.а се наведено наше излагање о сеоби Јужних Словена и језпчнпм особинама појединих трупа ради упоређења њпховог пропеса мишљења, израженог у основним језичшш појавама, ca процесом мпшљења Солуяских Словена, у колико je то могуће с обзпром на карактер споменика. И на основу тога ћемо извести закључак, да ли су у основи староцрквено-словенског језика бугарске или српско-хрватске језичне особине.

111. Главна фонетска обележја старо-црквенословенског језика, њихово порекло и веза са живим, словенским језицима,

Проф. Белић у својим истраживањима говори о ширем појасу, кој π се протеже са севера од Дунава између долина реке Тимока и средшег Искра у правду на југ око Струмине долине, а завршава се у пределима између Солунског и Орфинског Залива. Овај појас одваја две велике трупе јужнословенских диалекта једну од друге, найме источну и Западну. У самом пак појасу мешају се српско-хрватске језичне особине са бугарским тако, да се у његовим западнијим деловима осећа превлађивање српских, а у источнијим превлађивање бугарских особина. Ову поделу он врши само по гласовним особинама савремених диалеката. Тако, он, говореки о језичним особинама, којима се разликују јужнословенски диалекти на западу од прелазног појаса, од оних, што су од њега на истоку, наводи : 1. да на западу правословенско * dj изговарају као ђ или као сличан умекшан сугласник, а на истоку као дж; 2. * прасловен. * tj —као ћ или сличан умекшан сугласник, а на истоку као -шт; 3. прасловен. *ё - старословеиско к прешло je у свима македонским и северипм српским диалектимэ, па и у словеначким уе, даже на западу у -иепод дугим нагласком, je под кратким, а затим уi, док се на истоку изговара као я или ■—■ а, местимично са примесом —е; 4. Полугласови

1 Д. Облакъ, ibid. стр. 518. Сборник,наученъ отд'Ьлъ, ки. XI.

287

Пародност старо-црквенословенског језика