Bogoslovlje

рачун подизањи нове и јачања старе властеле, масама став.ъале под туторство цркве. Друге je то и саме располагало на тражење азила у цркви, под јаком руком каквог епископа или опата, од притешњавања светске властеле, која je земљораднику увек и свуда била тежа од црквених поседника. Земље епископија западне цркве биле су у потпуном расамих епископа. У њиховим рукама je обично била и графанска управа над селима и градовима њиховог духовное подручја. Да би обезбедили себи сигурност, овакви епископи господари т западу принуђенк су били ступати у вазалство већих светских владавина. То их je потпуно захватило у мреже феудалног друштва, увело у састав феудалних величина, магната, ал:: им навезало и дужности феудала, па чак и војну обавезу, у почетку лично отправљану, а тек касније преко представника њихових. Зато су и добили могућност стварати на својим територијама јаке црквене владавине, теократије. Да би приближили себи овако моћне епископе господаре, владаоци су их стално обдарнвали новим пмањима. Тако je западна црква створила ону материјалну снагу своју, којом, као моћиим средством, и после пада феудализма, оперише за своје циљеве. Али je учешће прелата западне католичке цркве у феудалном поретку имало и негативног утнцаја на духовну страну и дисциплину у цркви. Примајући зем.ъе од светских владалаца,. епископи и опати узимали су на се и испуњење вазалних и властелинских дужности, а то их je доводило у опреку са чи : сто архипастирским призивом њиховим. О томе су се старали њихови викари, а владике магната играли су турнире. У јеку феудалног доба свуда су крстарили прелати ратници, који мајсторски управљају коњем и мачем у врел!е рата, a разонођују ce пировањем и ловом у време мира. Они су, кад се појављале комуналне и аграрне револуције, вешто умели употребљавати своје потчињене у одбрани поседа својих, не презајући ни од међусобних грађанских ратова и крвопролића. И на територији данашње наше Краљевине познате су некадашње крваве борбе између ззгребачког капитола и суседног Градца (Грича), од којих je и поток, што их дели, још у XVIII веку назив свој Медведица или Цирквеница заменно именом Крвавог Потока. До увођења целибата за време Григорија VII (1073 —1085) ожењени епископи, уз помоћ светских власти, успевали су преносити црквене земље својим синовима у наслеђе. Светски господари

Богослов.ъе