Bogoslovlje

али без перја“. Пре свега ово je сасвим непотребно у једном уџбенику, које може изазвати још и забуну код ђака, но кад je већ споменуто, изгледа само да се каже више, онда je ради тачности у једном уџбенику требало и то напоменути, да je то тврдио Платон, и да je ту тврдњу јавно исмејао циник Диоген из Синопе (види : Diogenes Laêrtius, De viris illustribus, lib. VI., cap. 2.,40). Ha истој 5. стр. сасвим je нетачна тврдња г, Марјановића, да je Аристотел приликом класификације животиња издвојио човека из реда обичних животиња, јер .друго су зоолошка дела Аристотелева, а друго je дело „о држави“, у ком je делу Аристотел назвао човека ; άνθρωπος φυθεί πολιτικόν ί,ωον“ = Човек je по природи социјално биће (Polit. I, -2., 1253, a, 2) сравни: Grundriss der Geschichte des Altertums, F. Ueberweg Dr. К. Praechter, Berlin, 1920. стр. 381., 383., 401. и 414. Осим тога Аристотел није употребио плурални облик „Zoa politica“, како наводи г. Марјанопић на стр. 5., 11. и 42., него je употребио тај назив у сингулару (ζωον πολιτικόν). Па онда грчка реч ~ϊ,ώον“ значи истина и животиња, но значи и биће, створење. По мом миш.ъегьу, с обзиром на погрешну и неосновану Дарвинову тврдњу о сродности измену човека и животиње, г. Марјановић je могао превести реч „ϊ,ωον« најбоље ca речју биће, и према томе рећи ; човек je социјално биће, а не човек je социјална животиња, јер овај други назив люже нзазвати само забуну код ђака, што кажу без Божје воље. Исто тако није даље тачна ни тврдња г. Марјановића (при крају 5. и у почетку 6. стране), да Аристотел није улазио дубље у проучавање духовних одлика човека од животиње (сравни: Die Philosophie der Griechen, 11 Teil, 2. Abteilung, Leipzig, 1879. стр. 479.—607., нарочито стр. 566.-571.). Није сигурна ни тврдња г. Марјановића (стр. 6), да су стојици назвали човека „Zoa logika“, т.ј. да je човек животнња што мисли. Наиме ствар je у овом : Стојици су заступали гледиште пантеизма (по Спинозином изразу „Deus sive natura“), и са тог свог пантеистичког гледишта они приписују свету неку духовност и разумност (ϊ,ώον έμψυχον και λογικόν, сравни: Philosophen—lexikon, Dr. R. Eisler, Berlin, 1912. стр. 722.; сравни и: Grundriss der Geschichte der Philosophie, Dr. A. Stöckl Dr. G. Weingartner, Mainz 1919. стр. 80. (свршетак) и 81. (почетак) ; исто тако и Grundriss der Geschichte der Griechischen Philosophie, Dr. E. Zeller Dr. W. Nestle, Leipzig 1920. стр. 263.). Напротив знам, да

242

Богословље