Bogoslovlje

■ову равнодушност према чулном свету, отићи he по смрти у царство праведника, одакле he се после безброј година поново вратити на земљу родивши се у честитој породици, чиме he Aiy се омогућити да постигне оно, за вечно спасење неопходно потребно, савршенство земаљскога живота. Савршенство, пак, живота je: вера у Кришну и чиста љубав према њему; јер, каже Кришна, „они, који ме обожавају (верују у мене) с преданошћу (с љубављу), пребивају у мени и ja у њшма. Чак ако би неко био највећи грешник, а обожава салю мене и никог другог, важиће као добар, jep се одлучио за истину. Он брзо постаје праведник и иде вечитол! миру*·'. 1 ) И тако, дакле, Кришна спаситељ захтева да га људи познају, верују и свим срцем љубе, чиме ће постићи вечно спасење, тј. престанак персоналке чулне егзистенције у сједињењу с божанством. У последнем, четвртом периоду, „Кали-југи“, у коме и ми живимо, Вишну je већ једном долэзио под именом Буд а. Вера у ову Вишнуову инкарнацију, без икакве сумње, појавила се у врелюну после појаве историјског Буде (Готаме Сакијамуни-а) као покушај да се, увршћавањем историјског Буде у

имена Адама и Еве, Аврама и Саре и свих других. Велико je било чуђење, још већа радост не само у Калкути, него и у Лондону, у Паризу, на свима универзитетима Немачке...“ М. Милер описује даље како су научни кругови разгледали оне рукописе и признали им оригиналност. „Али на послетку ипак, ова сагласност била je и сувише велика. Још једном су пажљиво испитани ови рукописи и нашло се гада да су они једна врло вешта фалсификација, да су листови у старим рукописима додавани, и да су пандити, под навалом поручника Wilford-a да му они своје тајне открију, на овим листовима у потпуно коректним санскритским стиховима написали оно, што су од свога радозналога учнтеља (Wilford-a) о Адаму и Авраму чули. Поручник (доцније мајор) Wilford није ни тренутка оклевао да ce јавно исповеди да ]е био преварен! Али до тог времена зло се већ било догодило; јер његови чланци су дотле били по свој Европи читани; они су остали у свескама „Asiatic Researches-a“, и још увек његове податке и мишљења као извор цитирају такви који се баве религијом старине“. (М. Müller, Einleitung in die vergleichende Religionswissenschaft. II Aufl. Strassburg 1876. S. S. 270—271; 273—274). Саично се догодило (скоро стотину година после овога) седамдесетих година прошлога века са француским судијом (председником суда у Чандернагоре Индија) М. Jacolliot-om, који je такође на лицу места дуго година „испитивао“ стару нн. дијску литературу. Он je „открио* 1 да je не само Стари Завет, него и Нови Завет копија индијске религије; Исус Христос није нико други, него чисти индијски Кришна или, под каквим га je именом Жаколио (Jacolliol) „прона-

г ) 1 Ь., стр. 42.

104

Богословље