Bogoslovlje

сличности у другим религијама, и када су се нашле, следовало je већ и иначе готово мишљење да je хришћанство или копија ■ове или оне религије или један синкретизам. Колико je само овде на овоме послу било лакоумља, предубеђења па и несавесности! Ми смо у овој студији само узгред где-где упозоравали на овакве ствари; али, оне заслужују, због својих великих утицаја на стварање отпадништва од хришћанске религије, нарочиту и специјалну пажњу хришћанских апологета. Ми ћемо овде навести мишљење само једнога, али најјачега ауторитета последњих деценија по питању порекла хришћанске религије, Адолфа Харнака. Навешћемо Харнака не само због тога, што je он целог свог дугог века (ф 1930) радио поглавито на расветљавању прошлости хришћанства, нарочито у његовим првим деценијама и вековима егзистенције, и што je он као ауторитет у својој струци био главна интелектуална сила и понос Берлинское универзитета, него још и зато, што се њему не може замерити да je у својим мишљењима, у свом научном раду био везан црквеним учењем. Шта више, и са гледишта протестантске ортодоксије (у толико више православие и католичке) он се не може убрајати у ортодоксне. На позив ректора и сената универзитета у Бону одржао je Харнак неколико предавања у мају месецу 1926. године. Може се рећи, да су ова његова предавања синтеза свега његовог огромное рада. Харнак каже да je хришћанско јеванђеље, хришћанска проповед била проповед, јеванђеље о Исусу Христу, Месији, Спаситељу Света, Сину Божјем, а не проповед, јеванфеље о једноме Богу. Ова друга идеја (о Богу) ишла je као нешто природно уз ону прву месијанску идеју, која собом испуњава сву садржину основне хришћанске мисионерске речи: јеванђеље „блага вест“. Харнак се пита: да ли није то можда био утицај апостола Павла (како многи мисле) или je то лежало „у природи саме ствари (т.ј. у природи самих месијанских догафаја везаних за личност Христову; смрт, васкрсење) и у религиозном карактеру тога периода“, и верује да je ту по среди ово друго, јер „цео онај период жудио je за једним таквим Спаситељем“, спаситељем који није само Месија, какву титулу један хришћанин из незнабоштва није могао довољно разумети, него и „Син Божји“. Најглавнији месијански догађаји, везани за личност Исуса Христа, довољно су историјски посведочени, те стога нема апсолутно ни мало потребе тражити им

131

Месијанска идеја код културних народа пре Христа