Bogoslovlje

паралеле у другим религијама и на основу њих закључивати као да je хришћанска месијанска идеја и по својој суштини и по· своме спољњем изражају у свему митског карактера. „Данас je“, каже даље Харнак, „на далеко раширено мишљење, и оно хоће да важи као суд науке, да je проповед о Исусу Христу као распетом и васкрслом Спаситељу, као о чудесно (натприродно) рођеном Сину Божјем и као о кнезу (цару) живота који je сишао у царство мртвих (у Ад) и на небо се произашла из митова, који су, као што je познато, у оно време на далеко били раширени. Када би ово мишљење у погледуна прво (хришћанско) начело, т.ј. хришћанску догму о реалности. смрти и васкрсегьа Христовог, било тачно, то би са историјским хришћанством било свршено, па чак и у случају да се наука Исусова, барем делимично, призна и на даље ненадмашном. Оба она друга (хришћанска) начела (т.ј. натприродно рођење и силазак у Ад се вазнесењем на небо) су од подређеног значаја. Испитивање, када je и на који начин главно хришћанско исповедање (т.ј. најстарнји символ вере) постало, негира ипак миш љење, као да се оно може о б ј аснитииз рецепције λι ит а о умр лом ипоново оживљеном Богу. Напротив, оно почива првобитно на себи самоме, т.ј. на доживљеним стварним чишен идам a; јер Исус Христос je био истинска (и с тори jска) личност и заиста je умро и то креном смрти, коју ни један мит ни je биопретсказао; салю конструисани Платонов „Праведник“ треба да je нетто слично томе доживео; но о томе говорити није место овде — г a њег ов и у-зеници видели су га (по васкрсењ у), и о стварности овога виђења нису ни најмање сумњали. Такође нема ни најмањег трага од тога, да су ова виђења изазвана каквим митолц који би ученицима одавно био познат; шта више нема никаквог предања, које би люгло одвести мишљењу да je један такав мит у опште познат био у оннм круговима, из којих су Петар и први ученици поникли, односно у тадањел! побожном јудејству Палестине, или да je чак унутра у религии (јудејској) имао (одговарајуће) место. Такође и оно потпуно изненађење, с каквил! ce je лтеђу Дванајесторицом појавио ускршњп доживљај (васкрсење Христово), чини у највншем сте-

132

Богословље