Bogoslovlje

представника данашње природне науке, и то физичара, а не само биолога (као што je нпр. Н. Driesch, по коме je егзистенција Бога, као услова природе, нужна претпоставка). Уверење у потпуну, каузалпо-механичку одрефеност природних појава доведено je у питање од стране самих природњака: зато се говори о кризи у физици. Сами физичари су изнели идеју да, кад су у питању атомски процеси, природа’ту врши одабирање. 1 То су изванредно значајни резултати који показују ограниченост људског'ума и његове науке која данас спаљује што je јуче обожавала и обратно, све у име једне, крајње, вечне истине за којом тежи. Али претерано би било хтети тим да нашњим (свакако провизорним) сумњама природњака придавати неки директан религиозни значај. Jep религија далеко превазилази науку. Она није наука већ много више него сама наука. Зато религиска сазнања не могу бита доведена у питание од стране природне науке, као што од ње не могу бита ни потврфена. То je t управо била велика погрешка негдашњих мисаоних претставника хришћанске цркве што су видели опасност за религију у појединим резултатима научног истраживања, као што je на првом месту био случај с Коперниковим хелиоцентричним системой због кога je Ђордано Бруно морао и главой платити. Ни најсмелије претпоставке природне науке не задиру у суштину религије. Ако би се претпоставило, као што се већ чинило, да постоје људи и на другим звездама, осим земље, зар би то и најмање могло изменити човеков однос према Богу? На становишту монадологије Ђордана Бруна могло се замишљати да на далеким небеским световима постоје све савршенија и савршенија духовна бића, и много савршенија него људи. Ако би се тврдило да се тако постелено, у непрекидним, безбројним ступњевима савршенства иде све до Бога, онда Бог

i Исп. Е. Meyerson. Du cheminement de la pensée, 1931, 111, p. 764. Поменуте тешкоће y физици довеле су и до т. зв. физичког идеализма, врло блиског Канту, по коме разум- прописује природи своје законе (apriori) jep тек резум уноси ред и законитост у првобнтно хаотични чулни материјал. Зато се могло тврдитн да се „закони, формулисани науком, не могу сматратн, у смислу који се обично даје том изразу, као закони саме природе“ (о. с. I. р. 36) У истини, међутим, сваки физичар верује уосталом као и сам Кант у једну спољашњу реалност „изван сваке могућне верификацмје директним посматрањем' (о. с. I, р. 71). Становиште чнсте природне науке je реалистично и материјалистпчко.

306

Богословље