Bogoslovlje

у делу спасења божанскога и човечанског, или о односу благодати, која освећује према слободној вољи. Из многобројних разбацаних места у његовим писмима и трактатима ми с правом изводимо закључак, да св. Нил признаје и Божанску благодат и човечју слободу за подједнако неопходне чиниоце у делу спасења, и ако доминирајући знача] придаје благодати. Тако, напр., у писму Оривасију Нил вели: „Иако смо удостојени слободном вољом, ипак без садејства озго не можемо на нуту садашњега живота учинити ни једно славно дело... Зато нећемо себи самима приписивати победу у подвизима. Од нас зависи само да изаберемо боље и да се о њему старамо, a Божје je, да се наше добре жеље испуне“ 1 . У другоме писму Нил пише: „Из онога што je рекао свети (Давид): ко би ми дао крила као у голуба“ (Пс. 54,7), учимо се, да Богу припада даривање духовних крила, да бисмо несметано могли избегавати погибељне страсти... Но Господ не даје свакоме божанску духовну благодат, него само онима, који Га у раду, у самоизнурењу, са знојем моле и давьу и ноћу“. 3 По св. Нилу „треба се увек молити, зато што Господ не дарује своју благодат коме било, него онима, који моле непрестано, не штедећи умора, снаге и зноја“. 3 Тако, из већ наведених цитата довољно јасно види се Нилова мисао о безусловној неопходности у делу спасегьа како Божанске благодати, тако и личнога учешћа са стране самога човека. Jep препорођење човеково у нову твар могуће je само при хармоничном, узајамном односу обадва фактора. Ипак, у неким научно-богословским расправама испитивачи пелагијанства, на основу посебних Нилових писама, склони су да виде у његовом учењу дијаметрално-супротне елементе: или одблеске пелагијанства и семипелагијанства, или одјеке августинизма“. 4 По нашем мишљењу за такве закључке нема дубљих основа, jep Нилова писма, упућена одређеним лицима, имају, углавном, морално-практични циљ. Одговарајући на посебна питања и прилагођавајући се духовним потребама овога или онога адресата, Нил у једним

1 Epist. lib. IV, XV col. 557 ВС.

2 Epist. lib. 111, CCLXXI Eupraxio diacono col 517 D. 520 А; упореди epist. lib. 111. CCLIV. Col. 516 B.

3 Epist. lib. 111, CCCXX col. 537 CD.

4 Види F. Degenhart, Der hl. Nilus Sinaita, 1915 s. 65 —68._

Морално-аскетско учење св. Нила