Bogoslovlje

ЈЕДНА СЛИКА ИЗ ЖИВОТА БЕОГРАДСКОГ СВЕШТЕНСТВА 1721 ГОД.

Београдски митрополит Мојсије Петровић (1713—1726 1730) био je ванредно уредан и савестан човек, па je и од свога свештенства захтевао највећу савесност у извршивању пастирских дужности. Али, у пометку аустриске окупације у северној Србији (1718 —1739 год.), излазила су се у Београду четири свештеника, који своју службу нису увек савесно вршили; а позивани на ред бацали су кривицу један на другога и међусобно се оговарали „оглаголавали“. Да би их уразумио и присилио на савесно вршење поверених им парохијских дужности, митрополит их je позвао и наредио им да напишу и потпишу једну заједничку изјаву, у којој признају „да своју дужнују службу благоговен’но и благопокорно“ неопслужују и да „народу потребнаја (правила) православно васточнаго благочестија“ само „ленеште се“ обављају; сем тога „и ка цркви светеј на уреченоје време пенија“ не притичу. Свештеници су 24 августа 1721 год. написали и потписали такву изјаву и љубећи „сапоги“ митрополитове молили га за „милост“, обвезујући се на десет тачака којима се тачно одређује телесна казна или новчана глоба за сваки поједини њихов преступ, како у погледу обављања богослужења у цркви,, тако и’у односима њихова живота и рада ван цркве. По стилизации обвезе изгледа као да су сами свештеници предложили митрополиту висину казне за све предвиђене случајеве. Они, найме, кажу у својој обвези: „и ове исте пункте полажено, кои би се у ком нашао, сам за него да би каштигје носио, освим остале братии турбацие; то je воља и прозбд наша от вашего преосвештенствија“ или „под ов у се ка шт иг у подлажено вољом нашо м“. Казне су овако распоређене: а) За недолажење или нетачно стизагье на по ј едина богослужења у цр к в у. Ко од свештеника не дофе или закасни („кои се не би на које уречено време десио“) у цркву на полуночницу имао je да прими шест батина (штапа) или три форинта; за јутрењу гију или 6 фор. А ако би који од свештеника дошао пијан у цркву

162

Богословље