Bogoslovlje

да се чак и такав стуб неуједињених источник хришћана, као што je м. Петар Могила, „приближавао погледима Смотрицког (прим, познатог у почетку православное па онда унијатског архиепископа) и изгледа да њему само ондашши неодговорни елементи у Украини нису допустили да уједини Русију са Римом т. j. православие са униатима“ (види; Воскресное Чтеше. Варшава. 1932. г. № 9. стр. 117.). Али „открнће“ професора Е. Шмурло-а кад се с њим поближе упознамо, показује да je радост М. Чубатог и његових једномишљеника прерана и чак сасвим неоснована. Прво, професор Е. Шмурло није у библиотеци ватиканске пропаганде -вере пронашао аутентичан извештај. („записку“) м. Петра Могиле, већ само талијанско препричавање његове садржине, које je саставио секретар пропаганде Фр. Инг. Према томе овде се само собом намеће питање, да ли je збиља Ватикану био доставлен аутентична извештај м. Петра Могиле, и, ако je заиста тако било, у каквим je сварним приликама постао овај извештај, Друго, не удубљавајући се сад у истраживање ових питања и шта више допуштајући могућност доставе гореспоменутог извештаја Риму од стране м. Петра Могиле или од неког друтог лица морамо казати, да он, судећи по томе, како његову садржину излаже професор Е. Шмурло у својој књизи, никако не сведочи о унионистичким расположењу м. Петра Могиле т. ј. у томе смислу, у каквом га разумеју писци књиге коју приказујемо. У извештају се постављају и решавају три главна питања, и то: 1) о битним разликама између источне и западне хришћанске цркве; 2) о условима њиховог уједињења, и 3) о мерама, које треба предузети ради остварења овог последњег (види; Git. op. p.p. 112. —114.) По овој тачки, извештај, при општем благом односу ка догматским особинама источне и западне цркве, закључно до римокатоличке доктрине о Filioque, битну разлику међу њима види баш у папском примату, где не налази никакве могућности за измиреше путем ма којих узајамних попуштања. У другом случају, као једини modus сједињења источне и западне-римске цркве признаје се сједињење или унија у смислу сагласности, савеза, а никако не сливања, стапања, закључно до преобраћања православних у римокатолике. Другим речима: „l’unione e non l’union, са признанием права црквеном поглавару православних руских хришћана у

171

Оцене и прикази