Bogoslovlje

•с разних становишта, и давани су различии одговори. Пре свега, разуме се, одговори морају бита различии према томе како се схвата наука с једне и религија с друге стране. Али ми ћемо овде узети у обзир, пре свега, крајности, као што je на првом месту скептицизам. А ту морамо поменути да je по~ред оних скептика, који су сумњали у могућност сазнања истине у опште, у науку као и у религију, било других који су сумњали у науку, али не, можда баш зато не и у религију (као нпр. Паскал). Кроз читав средњи век, као што je позвато, наука одн. философија била je потчињена теологији одн. религии. Данае се тај однос схвата готово по правилу супротно, ако се уопште поставља неумесно питање о потчињености једне другој. Као и све друго, сматра се да je и религија потчињена науци. То тврде и они, управо на првом месту они којима није јасно ни шта je наука ни шта je религија. Кад je говор о односу науке и религије данас je већина склона да пре сваког размишљања о там односима стане одмах на страну науке занемарујући потпуно религију. Наука, знање, сазнање изнад свега. Наука je изнад свега па и изнад религије. Наука има да даје рачуна о свему па и о релнгији. Уосталом, још стари Грци чинили су покушаје да објасне религију. А до данас je знатно нарастао број различитих теорија о постанку религије. Многобројни су покушаји да се и религија објасни самим разумом, самом науком. Заборавља се да се религија односи на све, а да се све не може научно сбјаснити. И заборавља се, пре свега, да je и наука заснована на веровању. Још Контова позитивистичка философија тврдила je да религија претставља ранији, нижи, а наука виши и највиши ступањ сазнања. Данас je све већи број оних којп мисле да je религија застарела, преживела. Религија je, веле, ствар осећања, дакле чисто унутрашња, субъективна, приватна ствар појединог човека. Она нема никаквог објективног значења, јер нема никакве одрефене теоријске, научне подлоге, о којој би ce људи могли споразумевати. Представе, које поједини људи имају о Богу, различие су. Да Бог постоји, може бити само чисто субјективно уверење. У најбољем случају позитивистичка философии, у облику прагматизма, допушта да je религија потребна ствар, да je то једна оправдана, корисна заблуда. Али, питајмо се: по ком праву се о религији говори као о заблуди, о илузији, чак као о лажи? Да ли се заборавља да

204

Богословље