Bogoslovlje

крајан, а не бескрајан, да je количина материје у простору -одређена, одн. да je количина енергије у свету једна крајња, ограничена количина. У новијој природној науци, астрономији и физици, говори се додуше и о крајности света. И то je врло значајно за религију. Најзад, нама није ни могућно замполита стварну, „завршену“, „актуалну бескрајност“ света (totum simul). Додуше нама није лако замислити ни крајност света пошто нам целина света, како би Кант рекао, није дата и не може никад •бита дата. Али најважније je то што вероватно никад неће бити могућна једна таква теорија о крајности света која би за увек искључивала супротне теорије и у физиди остала дефинитивна као једино могућна. Међутим, морамо поновити да je горе изложено доказивање надприродног створења света врло значајно, пре свега, с обзиром на онекоји, као Хекел, доказују супротно. Оно у најмању руку показује да je немогућно и управо непоштено тврдити у име тобожње природне науке да Бог не постоји 1 ). Религија није наука. Она далеко превазилази саму науку. -Зато никакви резултати науке, ни најсмелије научне претпоставке не задиру у суштину религије и не могу довести у питање предмет религије. А то се тврдило за Коперника и Дарвина. Речено je да су они задали смртоносне ударце религиозном схватању. Али за то тврђење криви су можда највише баш сами претставници цркве који су због Коперниковог учења спалили философа Ђ. Бруна (1600 г.). Лер тиме су морали само повећати број непријатеља цркве. Место да призна једно ново научно схватање и да му се по потреби прилагоди, црква je •својим грубим мешањем у научне ствари, за које није била позвана, изазвала непријатељске нападе не само на цркву него и на религију уопште. Зар je човек морао постати безбожник зато што je мало боље познао свет у коме живи? Не! Зато je најбољн доказ

’) Познато je, у осталом, да je и Њутн мислио да he овај свет (наш сунчани систем) најзад доћи до стања потпуне непокретности, па je зато ■по њему нужно претпоставити да Бог после надприродним путем успоставља свет. Међутим, Кант je био противан том Њутновом закључку имајући у виду безмерност природе и њено непрекидно стварање „у другим небеским пределима". Исп. I. Kants Werke (Е. Cassirer) Bd И 1922, р. 116 и поменуту моју расправу Природне науке инадприродно •с творен, e' света (стр. 311 и д.)

214

Богословље