Bogoslovlje

нополитичких дивергенција, условљених низом трајних политичких, етничких и културних супротности начелне природе, које су настале још у прехришћанској епоси. Како је уклањање начелних међуцрквених опрека у догледној будућности неостварљиво, јер ниједна црква није вољна да чини уступке који би и у најмањој мери значили ограничење њене догматске и црквеноправне индивидуалности, може се констатовати да не постоји најбитнији и неопходни услов за одржање општег црквеног сабора. Према томе постоји само могућност сазива посебних генералних сабора појединих цркава. Опште политичко, друштвено и културно стање у свету, a и унутарње потребе цркве захтевају да у што скоријој будућности буде одржан општи сабор ортодоксне цркве т. ј. сабор свих епархиских епископа ортодоксних партикуларних цркава у сврху расправљања и доношења закључака о предметима који спадају у интересну сферу целокупне ортодоксне цркве. Као место заседања општег сабора ортодоксне цркве долазе теориски у обзир црквена средишта свих ортодоксних партикуларних цркава, уколико то дозвољава политичка ситуација држава, на чијој се територији споменуте цркве налазе. Само по себи се разуме да место саборског заседања мора бити снабдевено свим научним средствима потребним за сврхе саборских расправа. Време за одржање општег сабора ортодоксне цркве може бити тачније одређено тек после извршеног потпуног нормализовања црквенополитичких прилика у Русији. Држање сабора у отсутности легитимних претставника руске цркве, највеће и неоспорно најважније ортодоксне партикуларне цркве, било би практично без сврхе и вредности. Закључци,. донесени на таквом крњем сабору, не би могли важити каоопштеобвезни, јер би их не само руска црква него, веома вероватно, и низ других ортодоксннх партикуларних цркава сматрао неваљаним и необвезним. У старој и раносредњевековној цркви пуноправни чланови васељенског сабора били су искључиво носиоци епископског реда (архиепископи патријарси, митрополити, архиепископи [т. зв. автокефални епископи] и епископи), који су ова право вршили или лично или преко својих опуномоћених заменика; претставници монашког реда нису имали право

34

Богословље