Bogoslovlje

52

њега тече, врши ce, догађа ce y њему. Она служи такође као основа и путоказ васпитног рада. Свеет о потреби васпитања je првобитна; она прати сваки стваралачки рад. Систематнзовањем сазнању о васпитању она се само појачава и употпуњује. При томе ипак треба мислити на то да у томе има опасности да под утицајем једностраних и погрешних теорија васпитање изгуби своју првобитну свежину и непосредност. Један je од многих задатака педагогике да схвати, да објасни човеку активност, од функционално практичне, која се може васпитањем уобличити, до филозофске и религиозне. Свака активност има нетто специфично, својствено, и одређена je карактером поља рада. Али свака je приступачна васпитном утицању, и то се може утврдити. Тако je, нпр., васпитање воље специфично за свако уметничко или морално, војничко или религиозно васпитање узето понаособ, али носи у себи довољно општих елемената што нам омогућује да судимо о њему независно од области примене. „Мудрост je плод уравнотеженог развоја,“ 1 Васпитач упућује свој поглед у унутрашњост, у најинтимније, најдубље код васпитаника. Нико се не задовољава увежбавањем вештина, сваки би хтео да обухвати целога човека, чак и онај који неће то да призна. Васпитни акт почиње духовним буђењем васпитаника, позивом на тражење себе. Сваки налази, међутим, себе кад се у њему пробуди потреба за идејом и кад он све своје тежње и акције оријентише према остварењу идеје. Човек носи у себи слику Бога и жели да се његов живот остварује с обзиром на то. Његово васпитанье je у извесном смислу увек такође и самоваспитагье. Све што не побуди снаге васпитаника упућене остварењу вредности губи се брзо или се подређује другим циљевима. Васпитање je једно надзиђивање природнога и показује ce свуда где човек добија свој духовни облик. Оно ce показује већ у бнолошком развоју и природном растешу, где поправља, дотерује и усавршава природне снаге или напротив покушава да их допуки или учини безопасним. Тело тежи свои идеалном облику. Али ньегово уобличавање je само jед а н услов за активирање духа. Додуше телесни развој се збива по природним законима, али човек при томе утиче на основу свога знања о животу. Ако се узме у обзир да логос прожима цео живот онда je јасно да се у човеку као психофизичком бићу ништа не догађа што не би у исто време стајало под његовим васпитним утицајем, Кант je казао: „Човек постаје човеком тек васпитагьем.“ То се само тако може разу мети: васпаШање спада међу основне функције човгковог духа; оно je нераздвојно од свих других функција и свудаприсутно. Да би смо добили јасну слику о улози васпиташа претставимо себи цроцес стваралачког рада на примеру уметника. Годинама je у напрегнутом сташу уметннк док му не дође изненада одлучна инспирација. Он залаже своје најбоље снаге, чини безброј покушаја, лутања, одрицања, да би тек онда дошао до цшьа. Он утроши цео свој живот да би остварио своје дело. Али када je оно створено оно зрачи свим оним снагама којима je створено. Културна дела човекова престављају његову тежњу Вечности. Царства се оснивају и смењују

Ч Whltehead: Science and the Modern World. New xork 1926; p. 284.