Bogoslovlje

53

цветају и пропадају, алн велика дела која je човек створио у своме потезу према Вечноме остају. Искуствено остварена изражајна средства се мењају, алн идеје чијн су она гласник остају вечнто. Додуше, у апстракцнји полази за руком да се дожнвљај истине идеје уопште издвојн из делосног продеса васпитања; у конкретно] његовој датости они су нераздвојнн. Већ тиме што се доживљава истина je задатак, апел и тражн васпитање. Amor intellectualis утнче васпитно, али и захтева васпитање. Зато се ннкакав духовни рад не може раздвојнти од васпитања. Васпнтање je засновано самом чињеницом да je истина ндеја и није просто дата него задата. Зато се педагогика не сме да ограничи на „систематско утицање одраелнх на дете.“ Она мора да иде даље, до продеса духовног формирања човека уопште. Прадоживљај Стварности у својој “неразвијеној али развоју приступачној“ (Дрнш) сложености извор je васпитања. Човек васпитава и васпитава се чим упути свој унутрашњи поглед истинитом и лепом, добром и светом. Човек дожнвљава позив, апел да се приближн свету идеја и свој живот наткрилн „прилагођавањем“ духовне врсте. Ако пође за тим позивом он мора да се одлучи за неку специјалну облает рада јер само ту успева васпитање као процес. То значи: васпиташе мора да се ограничи да би водило према безграничноме. Аналоге сваком другом културном радуОтуда многи задаци за науку о васпитаньу. ТЬена облает обухвата све облике прнпреманьа и оспособљавања за остварење вечних ндеја, уколико се оне уопште јављају у искуственом свету. У томе лежи њена општост и научност. Ma да je васпитање увек срачунато на остварење једне идеје оно ипак остаје једно обухватно уобличавање духа, које се односи на целог човека. Оно иступа у име неке идеје чак и када се збива непосредно, „функционално“, и не иде за неким нарочито истакнутим циљевима. Васпитање у знаку неке од поменутих идеја може се теоретски и методски изградити у систем којн има своје специфичне ознаке и управо тиме своја преимућства и недостатке. Само тежгьа ка надвременом, универзалном остаје изван свих граница. Тако црква васпитава у ужем смислу само свој подмладак, али онда преноси своју културу на све људе и труди се да свој васпитни систем тако универзално уобличи да он постане сретство за васпи тa њ е човека уопште. Исти je случај са осталим васпитним системима. Свакн ми смо склони данас да мислимо готово једино на научне системе, ма да их je у историји било других исто тако утицајних —се труди да обухвати целокупно духовно уобличавање човёка и одреди његов смнсао са свога гледишта.

3 Ако се разматра проблем васпитања научное духа погрешно би било мислити само на школу и настану. Научнн дух се буди, јача и уобличава свуда где се сазнаје и освешћује рационалност Стварности; значи и изван науке где год се јави мишљење и мудрост.