Bogoslovlje

26

ведник сматра као свој погребни принос Кесарију. Он пише; „Мој дар je беседа; она ће, можда, идући даље и даље, достићи и будућа времена и неће допуститн да нас, пресељавајући се одавде, потпуно остави, него ће га, јасније од слике која би га изображавала, сачувати за слух и срце“. 14 У. другом делу проповеди предлажу се „лековите речи тужнима“, т]. утехе. Ове утехе се узимају из размишљања о пролазности нашег земаљског живота, испуњеног болестима и тугом, јадом и чемером, a такође и из размишљања о томе чега се Кесарије лишава и шта добија после смрти, и, најзад, какво блаженство очекује самога проповедника у општењу са Христом. Проповед се завршава ыолитвом Богу да би примио брата Кесарија „у почетак нашег одласка“ а, такође, и самог проповедника св. Григорија Богослова. Као што се види, битни елементи проповеди св. Григорија Богослова су похвала душевним особинама и врлинама брата Кесарија, с једне, и утеха онима који тугују због његовог одласка, с друге стране. Ово заслужује нарочиту пажњу зато што се тачно понав.ъа и у остале три ньегове надгробие проповеди. У надгробној проповеди сестри Горгонији заслужује пажњу увод у коме се објашњава докле треба да иде похвала покојнице. Извињавајући се од могућих приговора о томе да он „уздиже своје лично“, проповедник каже да „поставља себи циљ и правило једну истину, и једино имајући њу у виду и не старајући се о’ свему осталом, што je важно за просте й покварене људе, хвалиће или ће прелазитн ћутке оно што je достојно похвале или ћутања“. 15 Кроз, последњу примедбу опажа се внсоко схватања црквене проповеди. Она треба да тежи искльучиво за постигнуће циља у поучавању и едификацији. Ннкада се не сме дозволити да средство за достигнуће тога цнља буде изображавање недостатака почивших верника, који су већ дошли на суд Божји и који баш зато немају потребе у прекорима. Њихове потребе су само у појединачним и општим црквеним молитвама. У надгробној проповеди своме оцу, која je изговорена у присуству св. Василија Великог, налазимо нова драгоцена упутства односно тога какав карактер треба да има оваква црквена проповед. „Хвали почившега говори проповедник, обраћајућн се своме другу Василију Великом, хвали почившега онолико колико тражи његова врлина, не само ради тога да би као надгробии дар чистоме принео чисту беседу, него и ради тога да би другим претставно његов живот као образац и опомену побожног живота. А нэма укратко изнеси мудро учеше о животу и смрти, о сједињењу и распайку душе са телом, о два света, о свету садашњем, непостојаном и о свету духовном који одувек постоји; убеди нас да у првом презнремо све варљиво, нескладно, неуредно, а да се вежемо уз то што je у другом непоколебљиво, постојано, богољепно, увек једнако, што не подлежи никаквим узнемиравањима и нередима. Мање ћемо туговатн и чак ћемо се и радовати за онога који од нас одлази ако нас твоја проповед одваја

u S. Gregofius Nazlanzenus, Oratio VII in laudern Caesarii fratrls, MPG 35, 776 AB

16 S. Qregorlus Nazlanzenus, Oratio VIII ln laudem sororls suae Gorgoniae, MPG 35 789 A, 791 A.