Bogoslovlje

27

од земаљског и узноси ка небу“. 16 Овде имамо in extenso читаву теорију надгробие црквене проповеди, за коју св. Григорије Богослов даје не само основне елементе похвалу почившега и утеху живима, него означава и одређену садржину, како првог, тако и другога. Похвалу заслужује само врлина, која може бити претстављена као образац и опомена, а утеха треба да се састоји у обраћању слушалаца ка небеском свету и изображавању његове вечне лепоте. Ако похвала почившему не буде служила за размножавање духовног богатства код живих, то од ње нема користн и надгробну проповед она преобраћа у световни ораторски говор који често тежи за постизањем сујетног циља. Исто тако, ако проповедник утеху у смрти блиских људи буде тражио на земљи, у пропадљивим добрима, онда су таква његова тражења штетна и место утехе његова надгробна проповед може да донесе само разочарење, па чак и очајање. Од два наведена елемента надгробие црквене проповеди, други изгледа излишан ако дрквени проповедник излази на проповедаоницу са проповеди о онима који су раније умрли. Ово се дешава приликом заједничког или појединачног помена. У таквом случају проповед се преобраћа у чнсту похвалну беседу (το καθαρόν ’εγκώμιον), као што то видимо у надгробној проповеди св. Василију Великом коју je св. Григорије Богослов изговорио знатно време после смрти свога великог друга. Овде св. Григовије веома дирљивим речима, пуним нежне љубави изображава рад св. Василија као презвитера и епископа и одаје највишу похвалу његовим неупоредивим врлинама и високим квалитетима његове свете душе. Уз то проповедник у својој проповеди слика, са уметношћу која се не може подражавати, сав црквено-друштвени живот свога бурног времена и на мрачно] позадини ове слике још величанственији изгледа светли лик кесариског пастира кога он прославља. 17, Св. Григорије Ниски нам je оставио пет надгробних проповеди: Јефрему Сирину, Василију Великом, Мелетију Антиохиском, Пулхерији, ћерки цара Теодосија, и цариди Плакили. Прве две су изговорене у дане црквеног сећања на блаженопочивше св. оде и носе карактер καθαρών ’εγκωμίων, толико близак похвалним беседама у част св. мученика. Последнее три су λόγοι παραμυθητικοί. Оне имају извесне значајне особености које допуњују теорију св. Григорија Богослова и које су извршиле свој утицај на даљу обраду проповедне традиције о надгробним проповедима. Проповед св. Мелетију изговорена je за време богослужења, после тога кад су већ живот и подвизи овог великог антиохиског пастира били изображени од других проповедника. „Како бих желео каже проповедник да савладам. ако би то било могуће, своју немоћ и да се заједно с тим уздигнем над великом несрећом и изговорим беседу потпуно достојну таквог губитка, као што су то учинили ови храбри људи који су на сав глас оплакали несрећу губитка

16 S. Gregorius Nazianzenus, Oratio IX ad patrem slium Qregorium, MPQ 35, 821 D, 824 A,

17 S. Gregorlus Nazlanzenus, Oratio XLIII ln laudera Basilll magnl, MPQ 36, 493 sqq. Фрепел (Bossuet, Paris 1893, 11, 165) ни мало не претерује кад ову проповед св. Григорија Богослова назива „chef-d’oeuvre de l’éloquence funèbre dans l’antiquité chrétienne“. Уп. A. Donders, Der h. Kirchenlehrer Gregor von Nazlanz als Homilet, 1909, 119,'