Bogoslovlje

47

!Ског пространства. Шта ли би тада било са човечанством? Ако je Бог Зеиљу и човечанство сачувао од тога, зар није то онда доказ Његове мудрости и милости? А Псалмист баш управо и жёли то да нам покаже, а не астрономско-математичка израчунавагьа. За псалмисту Бог je савршена лепота, савршена мудрост, савршена моћ, савршена милост. Зато он у поетско-религиозном одушевљењу узвикује: »Господ воцарисја в љепоту облечесја; облечесја Господ во силу и препојасасја, ибо утверди всељенују јаже не подвижитсја« (93, 1)... »јако во вјек милост јего«. Маколико да je данашња слика васионе друкчија од ондашње кад су ови стихови писани, поетска лепота и суштинска истинитост ових стихова ипак се не могу порећи. Зато они и данас имају свој пуни религиозно-морални и естетски смисао у православном богослужењу.

Хришћанска догматика и астрономија

Остаје још да размотримо колико вреди атеистичка тврдња да je хришћанска' догматика апсолутно везана за геоцентризам и антропоцентризам.. те да са падом геоцентризма пада и централна догма хришћанске религије, догма о Богочовеку, као што je тврдио Петронијевић. Оваква тврдња, уколико није злонамерно измишљена, може послужити само као еклатантан пример и сведочанство врло слабог познававьа хришћанске догматике. Нигде, ни у Светом хшсму, ни у Никејско-цариградском, или било ком другом, символу вере, ни у делима св. отаца, чак ни у црквеном песништву, није изречена мисао да je Спаситель дошао на Земл>у зато, што je она тобож централно или највеће тело у васиони, нити зато што je она равна а не лоптаста. (Ко тако шта тврди, подмеће догматици оно што ни једном хришћанском догматичару није никад пало ни на крај памети. Писди Св. писма, св. оци, догматичари старог и средньег века, црк-. вени песници, сви су они веровали у астрономски геоцентризам jep je то била наука ондашњег века. Али нико од њих није нигде тај геоцентризам доводио у неку узрочну везу са догмой боговаплоћења и искушьегьа. Христос не долази на Земљу што je она равна или непомична, или највећа и у центру васионе, него je једини мотив Његова доласка у свет љубав према înamoM роду Адамову и жеља да га спасе. У Еванђељу je то изричито речено: »Син човечји дошао je да спасе изгубљено« (Лука 19, 10), »jep Богу тако омиле свет, да je и Сина својега јединороднога дао, да ниједан који га верује не погине него да има живот вечни« (Јн. 3, 16). У те еванђелске речи људи могу веровати или не веровати, али пошто су оне већ изречене и написане, то онда нико нема права подметати Еванђељу и хришћанској догматици мисао да je Спаситељ дошао у свет зато што je тачан рецимо Птолемејев а не Коперников систем света. Према 3 чл. Никејско-цариградског символа вере Христос je дошао с небеса »нас ради человјек и нашего ради спасенија«, а не због тога што je Земља непокретни центар васионе. Haj-, зад и према црквеном песништву »Цар небесниј за человјеко-љубије на Землей јависја и с человјеки поживе«. Дакле »за человјекољубије«, а не из астрономских разлога. Исто тако je нетачна Петронијевићева тврдња да би тајна боговаплоћења и спасења била онемогућена у случају да je још неко небеско тело насељено разумним бићима. Пре свега насельеност других небеских тела je