Bogoslovlje

72

се у оно време није могло очекивати од једног бившег многобошца. Аполосово преимућство je у томе што je он био александринац, 29 ито не само по рођењу већ ипо образовању. 3<) Њега јединог из тог краја спомињу новозаветни списи и зато само он може да буде писац посланице Јеврејима вели К. Спик. Аполос je ерудит и говорник, није дијалектичар као апостол Павле, већ више беседник и савршен ретор чији стил, начин излагања и развијања мисли не одају неког паучника који доказује своју тезу већ више једног говорника који своја теориска излагања прекида моралним поукама. Посланица Јеврејима je дело једног снажног духа који потпуно влада предметом о ком расправља и који Свето писмо темељно познаје. Могло би ce рећи да ни један човек првога века није користио Свето писмо Старога завета тако срећно и тако умешно као писац посланице Јеврејима. То су, међутим, квалитети које еванђелист Лука наглашава код Аполоса и који су највише задивљавали његове слушаоце. Био je то учен и речит човек који je знао да говори са пуно духа, ауторитета и сигурности. Сву своју интелигенцију, културу, умешност и ревност он je ставио у службу Цркви, а његово познавање Светога писма и начин на који га користи нема такмаца. Такав јр писац посланице Јеврејима који за разлику од осталих новозаветних писаца не употребљава Свето писмо ради објашњавања или доказивања неке догматске или моралне истине, већ му оно служи као тема о којој он расправља. Он жели да покаже хармонију два савеза, да укаже на праслике Новога завета у Старом и да у Старом завету открије хришћанске елементе. Тако се он показује као хришћански апологет. За Аполоса пак знамо да je дискутовао са Јудејима и суверено их побијао, трудећи ce да их преоријентише према Новом завету. Зато се може претпоставити да je током времена усавршио свој апологетски метод, чији резултат je посланица Јеврејима, закључује К. Спик. 31 Аполос je као и сваки велики говорник имао своје омиљене теме. Он je „учио право о Исусу” 32 , атоje и тема посланице Јеврејима која од свих новозаветних списа највише уздиже личност Исуса Христа као цара, пророка и првосвештеника. Аполос je на основу Светог писма доказивао да je Исус Месија. 33 Он je подржавао верне, било да их je бранио од напада било да je побијао приговоре од стране Јудеја, утврђујући их увек у њиховој привржености Христу. Овакав став врло добро одговара писцу посланице Јеврејима који je својим списом дао вернима једну реч утехе. Из 1 Кор. I, 12; 3, 4—6 видимо да je Аполос код Коринћана изазвао такво одушевл>еше да су га они ставили на исти ниво са апостолом Петром и Павлом. 34 Своје познавање хришћанства употпунио je у Ефесу 35 , где су га пријатељи апостола Павла увели у дубље разумевање новозаветног откривења. 63 Са апостолом Павлом je био у личном контакту за време рада у Коринту и одатле потиче специфично Павлово учење у посланици Јеврејима. Сем тога био je у вези са Тимотејем (cp. 1 Кор. 16, 10 —12 и Јевр. 13, 23). 37

29 С. Spicq, о. с. р. 211.

30 Fr. Bleek, Einleitung in das Neue Testament. Berlin 1875, S. 605.

31 C. Spicq, о. с. р. 211 —212.

32 Дел. an. 18, 25.

33 Дел. an. 18, 28.

3i C. Spicq. o. c. p. 213—214.

35 Дел. an. 18, 26.

30 Fr. Bleek, o. c. S. 604.

37 C. Spicq, o. c. p. 215.