Bogoslovlje

73

X. Апел хоће претпоставком о Аполосу као писцу посланице Јеврејима да објасни недостатак тачне адресе у ,самој посланици. Наиме, из 1 Кор. 1, 12 види се да je у Коринту постојала Аполосова странка. О њој ништа ближе не знамо, али можемо да претпоставимо да je била саставльена од јудеохришћана које je Аполос обратио; они су по мишљењу X. Алела вероватни адресата посланице Јеврејима. Важан моменат треба да претставља околност што писац посланице види адресате у опасности, не иде лично да их посети, већ им само лише и наговештава да ће касније доћи. Овај моменат X. Апел доводи у везу са чгаьеницом да je Аполос j едком одбио молбу апостола Павла да иде у Коринт иако je то било потребно (1 Кор. 16, 12). То je Аполос учинио зато што Je био осетльива природа и није хтео да иде тамо где je већ једном био нападнут, закључује X. Апел. 3B Ове особине одговарају такту, Осећајности, финоћи и љубави којом се одликује посланица Јеврејима. Аполос није ставио своје име на крају посланице јер није хтео да пружи нов повод за ривалство са апостолом Петром, Павлом или неким другим ауторитетом у Коринту, Можда je исти разлог утицао и на Климента Римског који у својој посланици Коринћанима цитирајући посланицу Јеврејима није споменуо њеног писца 39 . А. Толук сматра да би усвајањем Аполоса као писца посланице Јеврејима била уједно објашњена и њена рана употреба од стране Климента Римског у јњеговој посланици Коринћанима. Климент je за време свога боравка у Коринту могао да упозна Аполоса који je тамо делао и о коме се Климент у својој посланици (гл, 47) прхвално изражава. 40 Описи оних људи који су били позвани да продуже дело Христово били су достојни да уђу у новозаветни канон. То je било признато као нешто неоспорно. Али Црква се није задовољавала само тиме, већ су у канон примљени и списи апостолских ученика, као Луке и Марка. Све je то учињено на основу једног религиозно-историског такта и ако je посланица Јеврејима дело Аполосово онда joj je и са историске стране осигурано место у новозаветном канону, завршава А. Толук. 41 Аполос je био сасвим самостални мисионар међу Јудејима, имао je Духа Божијег и познавао je пут Господњи. 42 Иако се Дух Свети прима крштењем, има сведочанства да je добијање Духа Светога долазило и пре крштења (Дел. ап. 9, 17; 10, 44). У таквим случајевима крштење je долазило само као потврда тајанственог унутрашњег догађаја. АРолос je знао само за крштење Јованово, али je имао Духа Светога. Зато се за њега у Делима апостолским не каже да je одмах крштен и крштеььем Исусовим као што je то морало да се учини са оних дванаест ученика Јованових (Дел. ап. 19, I—7)1 —7) који нису имали Духа Светога 43 . Посланица Јеврејима изузетно мало говори о Духу Светоме и то je један од разлога да се не сматра Павловом, који je био »теолог Духа Светога« 44 . Она je дело једног учитеља чије теолошко знање није на нивоу његове религиозне културе. Како да

38 D. H. Appel, Der Hebräerbrief. Ein Schreiben des Apollos an die Judenchristen der korinthischen Gemeinde. Leipzig 1918, S. 44.

39 C. Spicq, o. c. p. 216.

40 A. Tholuck, Kommentar zum Briefe an die Hebräer. Hamburg 1840, S. 70, Fr. Bleek, o. c. S. 605. 41 ibid. S. 85.

42 J. Weiss, Das Urchristentum. Göttingen 1917, S. 239—240,

43 H, Preisker, Apollos und die Johannesjünger in Act, 18, 24 —19. 6. ZNTW 1931, S. 302—303.

44 H. W. Swete, The Holy Spirit in the New Testament. London 1909, p. 249