Bokeljske priče

33

БАРОН ГАУЋ

Одвели су га, присилно, да служи код конта Марка Бабића. Он се бунио, опирао и бјежао. Био је неукротив као јунац када га први пут упрежу у рало. Никада се није привикао на варошки живот. Волио је родно село и шум маслина, мјесечину над заливом Боке (што има љепше од те мјесечине?), разбукталу ватру на огњишту, мирис објешене сланине над њим и мирис земље са опанака. Волио је потоке, пропланке, стада и младе чобанице. Проклета варош. Да ли ће данас стићи? гунђао је момак Момак је у новој кући био неспретан. Ходници су му били уски, порције јела мале. Поготово му је била одвратна варош због оног задаха устајалости, који се ширио. Сметао му је мирис труле рибе. Назив слуга, то ново име пришивено уз његово презиме то га је љутило. О томе је размишљао Бранко Минић будећи се у свом лежају, смјештеном испод крова палате конта Марка Бабића. Док је отварао очи, зачу лаки шум. Мало уздрхта. Није то било дрхтање из страха, већ некако пријатно и мило. Знао је да долази дјевојка да га пробуди. Но, он је и даље лежао на леђима и гледао у таван. По спољној свјетлости знао је да ће тада прве сунчане зраке запловити по заливу. Ето, Пестин граД је обасјан. Бранко, чуо је познати глас дјевојке Јане, КО ЈУ су као и њега одвели из истог села. И она је служила код конта. Ја.