Bokeljske priče

34

Дижи се. Мораш отићи у мандраћ и извести се са барком на море. Сада долази „Барон Гаућ”, брод аустриског Лојда, гугутао је пријатан глас дјевојке. Нећу ја са њим за Трст. Не за Трст, шапутала је дјевојка, осјећајући да јој је пријатно што говори, што од момка више зна о животу у кући конта. Ти не знаш да „Барон Гаућ” диже велике валове, велике као ова кућа. Конте се плаши да му се барка не сломи о зидове мандраћа. Зато увијек мушка слуга мора извести барку на море и балансирати на валовима. Момак се брзо облачио. Тада се сјети давно заборављене приче помораца из родног села. Тај Барон Гаућ био је самосилан и суманут. Он је саградио лијепи путнички брод и са њим одржавао линију Трст-Котор. Тим је бродом понекад путовао и господар Црне Горе. Барон је лијепи брод крстио својом титулом и именом. Сам је њиме командовао. Заливом Боке редовно је возио свом снагом да му се диве контесе, које су са љутњом говориле: Барону Гаућу је право задовољство да ломи барке по мандраћима. Бранка ухвати језа. „Ако валови преврну барку, ја ћу наћи смрт у амбису мора”, мислио је. Тада се зачу глас конта: Слуго, трчи у мандраћ. Ето „Барон Гаућ” промаља Вериге. Трчи скоте сељачки. Ја ... Ја . . . Што: ја, ја, ја? ... Мене је страх, конте Марко. Ја се бојим. Плашим се. Никада нијесам био на мору . . . Мрш! И нека те страх и нека се бојиш. Трчи, барку ми спаси, копиле сељачко. ’ Јане, Јане звао је конте Марко женску слугу. Донеси ми ону шаралију да убијем овога скота сељачкога ... пушку ми дај! И, заиста ће га убити. Значи, гине. Ипак је часније од пушке него од валова једнога швапскога барона.