Bokeljske priče

35

Не! Нећу жив у барку. Тада сачма груну изнад његове главе. Збиља гине се, просто, једноставно као рађање сунца. Гине су освит дана, када први сунчани зраци, лагано пловећи, освајају залив. Можда је љепше да момак у њима заплови? Простране су морске дубине. То је мека и широка постеља, а при свјетлости је лакше умријети, не мучи те мрак онога свијета. Кад хтједе да изусти: „идем у барку”, конте га снажно шчепа за врат и баци у барку, додаде му весла, а онда барку одвеза и одгурну на пучину. Тако. Утопи се фуњаро сељачка. Цркни ништаријо препадена сиктао је конте. „Барон Гаућ” је продорном сиреном поздрављао луку. Као и увијек, возио је свом снагом подижући валове велике као приморске куће. Бранко се са барком на махове појављивао и сакривао иза валова. Сјеци их! викнула је Јане. Момак није ништа чуо, већ је рукама чврсто држао бок барке, а зуби су му цвокотали, цвокотали ... Преживљавао је неописиви страх. Весла су му испала из руку и играла по валовима. Срамота! ... О, људи, срамоте. Тај кучкин син данас обрука кућу конта Марка Бабића. Погледај! Весла су му пала у море ... О, моје страмоте! . . . Кад су валови и оргија страха достигли свој врхунац, Бранко Минић се одлучивао да скочи из барке и потоне у дубине. Још да само једном обујми крај, рађање сунца и родно село на планинској коси и, ондаскок.Све је свршено, брзо, преко очекивања. Њега ће жалити. Био је први момак у селу. Плакаће отац, мајка ће обући црнину, пустити крв гребући образе ноктима. Удариће звона са звонаре, а његови другови ће се гурати око куване пшенице, коју ће неко од својте дијелити пред богомољом, за покој његове душе. Није га узбуђивала црнина мајке. То је прастари обичај, древна слика старијих жена у прибрежним бокељским <селима. А сузе оца, сузе на старачком лицу. Па што то?