Bokeljske priče

8

Немаш ти пара! Дај кад ти кажем! Добар купац рече трговац кад радник пође. Као што је сирена раднике увече отпратила, тако их је ујутро дочекала: продорним урлањем и завијањем од кога уздрхти модра површина мора, тресу се брда и главице, диже коса на глави. Јово је извадио сат и успоредио га са настојниковим ... Радио је напорно али се, зачудо, није осјећао онако уморан као дан раније. У џепу је сат нечујно радио. Јово је то стално осјећао и често је машину додиривао руком, миловао је прстима. Вријеме је за одмор. То каже сребрни „Зенит” који су заједнички купили цигларски радници и дали га Јову да га носи. Сат пословође не прича тако. Два сата исте марке различито мјере вријеме. Јово се чуди, сумња да га је трговац преварио. Није те преварио. Настојник нам краде вријеме. Ми ћемо преко УРС-а . .. А, краде? Сунце пада на запад. Јово вади „Зенит”: рад је завршен. Сирена се не чује. Десет минута касније она помамно урла. Глас је превише јак. То настојник заглушује украдено вријеме ... Јовов отац држи сребрни „Зенит” у рукама и милује га њежно, благо. Двије године је „Зенит” лежао под земљом, са костима његовог сина, на Бјелошима. Сат је поново угледао сунце. Кости погинулог радника на јулској жези, сат у рукама старца. Отац је навио сат. Секундача се покренула. Казаљке поново показују вријеме. Старац контролише сирену циглане. Вријеме се подудара. Сат ради у рукама старца. Њему се чини да то тихо куца срце његовог сина. Отац се још једном окренуо према новоме гробу, а онда на длану, дрхтавим прстима, помиловао сребрни „Зенит”.