Bokeljske priče

9

КОНТЕ БЕСКУЋА

На брежуљку је кућа са авлијом. Средњевјековни замак. Контија велика, земља плодна. Маслине просуте по обрвама њива које су засијане пшеницом и јарим јечмом. Около модрина. Море хучи, тешко и дубоко, као да плаче за потопљеним једрењацима и помрлим морнарима. Конте Бескућа се смије. И кмет се смије. Разговор присан и пријатан. Невјеста вади погачу испод сача. Хљеб дими, ствара влагу у устима. Уље је насуто у тањир. Домаћин устаје. Прилазие трпези. Кваси хљеб у уље, једе. Нешто му пуцкета испод јагодица. Конте Бескућа сједи по страни, близу огњишта. Дирнуо је у камастре. Оне се цуљају. Жено, умири те камастре. Немој да се бродови на валовима цуљају каже кмет-домаћин. Чудна посла. Једрењаци су потопљени. Пропелери су распарали једра. Атлантик је сахранио Медитеран каже Конте Бескућа. Кмет једе. Мезети маслиново уље са топлим хљебом, а конте мераклиски пијуцка лозову ракију. Конте, замези мало круха и уља каже домаћин. Не волим ја погачу. Причекаћу да се испече овај кукурузни колач. Има ли љепшега и јефтинијега јела за сиромашног Бокеља од врућег кукурузног колача натопљеног уљем?