Borba, Oct 04, 1975, page 17

ПЗП и

/ језику |

До знатнијих језичких разлика долази обично услед територијалног ширења неке језичке заједнице, када се првобитно доста мо нолитан језички колектив, због наглог слабљења језичке комувикације, почиње да цепа. "У том територијалном цепању и подели географске препреке као што су: велике реке. језера, планине, море, огромни комплекси шума, пустиње и сл. представљају увек при "родне границе које онемогућавају готово сва ки облик комуницирања између људи који остају иза тих граница. Поред ових природних препрека често су и политичке границе фактор који спречава равномерно ширење језичких иновација, па бисмо стога могли рећи да свако прекидање и слабљење језичког контакта у току времена довдди до диференцијације у језику.

Дужа територијална, економска и политич ка изолованост од централних области, у којима су, услед живљих економских веза и уопште динамичније комуникације, језичке новине увек брже, утиче на стварање перифеђних језичких (дијалектичких) зона у којима доминирају конзервативизам и језичка егзотика, као природни пратиоци споријег мењања језика. Истина, у тим периферним. пограничним подручјима често се, због међусобног дужег додира са суседним језицима, развијају иновације негенетеког типа, које понекад могу да доведу и до знатиијих промена у самом језичком систему.

Територијална расцепканост и политичка одвојеност у току времена нужно доводе до стварања различитих с језика_и дијалеката. Данашњи многобројни језици и И разасути широм света, јавили су се на баз!, територијалне и политичке изолованости појединих региона. Познато је, на пример, да су словенски језици образовани распадањем прасловенског језика, након сеобе старих Словена из прадомовине. Данашњи романски језици постали су после расељавања Римљана по пространој територији некадашње Римске Империје. Када су се током, Хих века преселили Норвежани на острво Исланд, образован је исландски језик, који се данас знатно разликује од норвешког језика. На сличан начин, територијалним ширењем и изолацијом, осамосталили су се углавном и други језици.

Током времена у оквиру засебних језика долази до нових језичких диференцијација на чијој подлози се образују различити гово рим дијалекти. Треба, међутим, натласити да се територијално распростирање појединих језичких црта обично не поклапа са границама дијалеката. То је лако уочити на дијалектолошким картама на којима се поједине језичке особине (изеоглосе) врло ретко поклапају. Дијалектолози су, захваљујући лингвис тичкој теографији, дошли до сазнања да тамо где је контакт између појединих дијалектеких типова континуиран чврстих граница између појединих говора готово и нема и обично се на пограничним територијама образују зоне прелазних говора.

И језици и дијалекти, као што се види, настају после дуже територијалне изолованости. Лингвисти су се стога одавно интере-

ликовати језик од дијалекта. У разграничавању ових појмова најчешће се полазило од степена језичке комуникативности, па се обично сматрало да људи који се међусобно не, разумеју говоре различитим језицима. То, међутим, не може бити сигуран ослонац за разграничење дезика и дијалетата. Познато је, на пример, да се међусобно лакше споразумевају Швеђани и Норвежани, који говоре двама језицима, него представници неких немачких дијалеката. Издвајање неког идиома у самосталан језик није, дакле, условљено само језичким разликама, већ у томе велику улогу играју и друштвено-политичке околности (стварање самосталних држава и нација или живот у оквиру исте државне и националне заједнице и сл.).

Све ове језичке разлике о којим смо до сада говорили настају мање-више спонтано, као последица унутрашњих развојних тенден ција у језичком систему и спољашњих чини лаца као што су географско-територијални

ЛИТЕРАРНЕ ТЕМЕ

ЕТУБАНА ПИТАЊА Пена (ит а и ПИТАЊА ЈЕЗИКА (1).

Територијалне и социјалне разлике

совали за критерије по којима је могуће раз-

размештај и временска еволуција језика (и дијалекта). Познато је, међутим, да се разлике у језику јављају и као последица других, углавном социјалних фактора.

У друштвеним системима у којима постоје велике класне и социјалне разлике често долази и до језичке поларизације међу пред ставницима појединих социјалних слојева. Доскора се обично сматрало да ова социјална диференцијација језика обухвата само лексику. Меје је, на пример, истицао да унутар неког језика, поред јединственог изговора и истих граматичких облика, постоји онолико засебних речника колико има самосталних социјалних група у оквиру друштвене заједнице која -тим језиком говори. Нека новија социолингвистичка испитивања су. међутим. показала да се варијације у језику настале на бази социјалне диференцијације градског становништва (у Њујорку) не јављају само у речнику, већ иу фенонртији и. другим сферама језика.

Ове дивергенције у језику које настају на социјалној подлози долазе особито до изражаја у говору представника појединих професија (професионална лексика) и друштвених група (жаргон, арго и сл.. Тако, на при мер, у оквиру појединих занимања и заната (рибари, тесари, столари, авијатичари, помор ци и сл. употребљава се, из практичних потреба, специјална лексика. Природно је, свакако, што ће у језику људи који стално живе на мору и баве се рибарењем свакодневне животне потребе утицати на стварање посебне лексике која је у непосредној вези са животом на мору и рибарењем. Слично је стање и у другим занатима и занимањима где се, поред основног лексичког фонда, употребљава у већој или мањој мери и специјални слој професионалне лексике.

У порфесионалну лексику; се понекад. Убраја научна и техничка терминологија. Али како научни и технички термини не настају спонтано, у говору, већ се стварају у оквиру стандардног језика, они су знатно више уста љени и немају својих територијалних варијаната. То је; у ствари, специјални слој лексике стандардног језика.

Посебан вид социјалне диференцијације језика представљају различити облици жартона. Жаргон се јавља обично међу припадницима појединих група људи који су међусобно по нечем тесно повезани (служба у ар мији и у ратним условима дужи боравак на фронту, учење и студирање, активно бављење спортом и сл.).

Познато је, на пример, да студенти и ученици у међусобном обраћању у интимном, лежерном говору употребљавају обично специјалну жаргонску лексику и синтактичке обрте. Међу београдским студентима често се товори, на пример: Добио сам банку — десетку, Окинуо сам — Пао сам на испиту, Идеш ли у студењак2 — Студентски град и сл.

За разлику од професионалне лексике, која увек настаје из потребе да се именује неки предмет или појава с којим се људи неке професије сусрећу у току рада, жаргон више представља један вид експресивног говора. Жаргон је,.у ствари, „својеврстан облик дру шттвене забаве, језичке итре...“ (ирмунски). Специјалан вид жаргона (арго) представља говор лопова, „лупежа“ и других преступ ника који су због своје друштвено штетне, криминалне делатности обично осуђивани и

"знатан део времена провели на робији. Он се

разликује од студентског жаргона, који је, као што смо видели, један вид „језичке игре“ највише по томе што је уско повезан са професионалном делатношћу и представља, у ствари, средство самозаштите криминалаца у борби против осталог друштва.

Понекад лингвисти ове различите облике социјалне диференцијације језика називају социјалним дијалектима. Тај назив, међутим, није најсрећнији с обзиром на то да се територијални дијалекти и говори међусобно раз ликују на.свим језичким нивоима: по фонолошком, граматичком и лексичком. склопу. док различите социјалне варијанте језика на стају углавном на лексичким разликама:

Др Славко НЕ

ТРАГОМ ПРАЧОВЕКА |

ОКТОБАР 1975. — БОРБА — СТРАНА п.

,

|

| Светлост науке у мрачним

| дубинама Рисоваче

Ранија и нова открића палеолитскиг култура у Србији потврђују постојање квартарних људи и у :с-

точним областима налце земље

У последњој деценији деветнаестог ве ка два српска научника, антропогеограф Јован Цвијић. једно од највећих имена Велике школе и Београдског универзи тета, и Ђорђе Јовановић, геолог и про фесор истог универзитета. указали су на низ пећина у Србији — Злотску код Бера. Преконошку код Сврљига. Петци чку код Ваљева и неке друге. које сво јим положајем и остацима дилувијалне "фауне указују на могућност да су мо гле да послуже и као склоништа људима и ловцима старијег каменог доба. Прош ле су пуне три деценије, а.да у литератури није било никаквог помена о посто јању палеолита у Србији, или бар прет поставке да је на тлу Србије палеолит ски човек оставио било какав траг свог живота и своје културе. И тек двадесе тих година нашег века француски архе олог и један од најбољих познавалаца палеолитског доба у свету, Анри Бреј (Неплз Вгеш!), професор на СоПеше де Етапсе објављује у часопису »Ап%Бгоројовје« прве вести о постојању палеолитских пећина у околини Београда, у којима су откривени трагови орињачке културе. Кад сам га једном приликом замолио да ми пружи одређеније координате за та тврђења, рекао ми је да он сам те пећине није видео, него су му о њима причали неки његови, очиглед но недовољно обавештени познаници.

Подстицај аматера за истраживање

Од тада до првих покушаја да се от вори ново поглавље у историји архелоги . је наше земље прошло је још тридесет година:: нико од археолога, геолога, палеонтолога и палеоантрополога није ни покушавао да у пећинама Србије откри је, истражи и проучи било какав траг прачовека, Било је мишљења да у Срби ји и нема таквих трагова. Али, слично као. што се десило у Француској, један век раније, и у Србији су аматери дали

непосредан подстицај За прва теренска.

истраживања двеју палеолитских пећина: најпре, 1950. године, сељак и житељ села Кормана код Крагујевца, Тихомир Станковић — Тиле, образован и паметан, учен земљорадник, обавештава Народни музеј у Крагујевцу да је у једној пећи ни у селу Градцу открио фосиле непоз натих му животиња. У то исто време не кадашњи каменорезачки радник Душан Петровић — Шаане сугерише управнику Народног музега у Крагујевцу, професо ру Драгољубу Петровићу да организује истраживања у пећини Рисовачи, у Аранђеловцу у чијим се профилима ја сно виде остаци богате фосилне. фауне. Прихватајући и једну и другу сугестију Археолошки институт поверио је писцу ових редова да отпочне археолош ка ископавања у пвим двема пећинама. ТУ пећини под Јерининим брдом, у селу Градцу код Крагујевца, изв:лшено јелпрво откриће једног палеолитског насеља 1951. године. Две године доцније готово идентична култура старијег каменог до ба откривена је, само са знатно богати јим инвентаром, и у пећини Рисовачи. То су два датума који обележавају почетке истраживања и проучавања у Србији оне епохе у историји културне ево луције која је трајала стотинама хиља да тодина и о којој, кад је реч о Србији, наука није имала никаквих података ни знања. _

Поглавље о животу прачовека на тлу Србије, о каменим и коштаним оруђима као обележјима и белегама његове културе, знања и вештине, о биолошкој средини у којој и од које је живео и ко јој је, у крајњој линији, и сам припадао, о условима под којима је у хладним и мрачним пећинама свијао своја породи чна гнезда, у којима се рађао, патио и волео, под чијим је сводовима проводио и скончавао своје дане — то поглавље није више било празно и ненаписано на страницама историје најстаријих траго ва људског живота у Србији, Светлост

нања и науке пробила се у мрачне ду“бине Рисоваче, кроз слојеве у којима су

' добило је значај који транице

се као у скровиштима дебелим преко пет метара сачували остаци живота им света од кога нас деле десетине хиљада година. За археологију палеолита Срби ја више није била »јетта штеозп а“, нето земља у којој смо открили савреме ника Крапинског прачовека. првог и нај старијег човековог претка у нашој земњи. потомка европских и азијских Неан дерталаца.

Рисовача у науци и у свету

О Рисовачи се од тада писало не само у нашој штампи, и дневној и струч "ној, него и у најугледнијим листовима “у свету; говорило се не само студентима не нашим универзитетима. него и на Сор бони, и у Варшави, у Јерусалиму, у Ли јежу и Базелу; на ,међународним конгресима у Риму, Хамбургу, Лезејзију и Београду једна од тема праисторије би ли су и научни проблеми везани за Гра дац и Рисовачу. Расправе, предавања и студије о обележју, значају и проблеми

'ма палеолитика Србије објављене су у

стручним. и научним часописима и код нас и у иностранству. Палеолитски човек и палеолитска култура Србије на тај начин добили су своје место и своје право боравка у науци уопште,

Да би се разумеле све ове на изглед нескромне похвале, изречене Градцу и Рисовачи, потребно је. да кажемо неко ико речи о научном значају откриће која смо са својим сарадницима извршу ли у овим двема пећинама.

Откриће првих насеља палеолитских ловаца и њихове културе на тлу Србије далеко прелази наше југословенске науке. Чи њеница је да у нашој земљи, у области ма које леже јужно од Саве и Дунава нису вршена методска научна истраживања палеолитских култура пре откри ћа пећина, у Градцу и Рисовачи, Тек после археолошких радова У овим двема

пећинама, дакле после 1950. године, по.

чиње у Босни, претежно на отвореним теренима, и у Црној Гори, у лоћени Црвена стијена изнад Требишњице, трага ње за прачовеком. Друга чињеница, коју овом приликом не би требало испустити из вида, је да ни у другим бал канским земљама нису вршена слична научна истраживања. Према томе почетак радова на истраживању и проучтавању палеолита у двема пећинама Србије означава датум од ширег научног значаја, датум једне активности која траје већ четврт века, даје неоспорне резултате и помера границе културне историје балканских земаља у Једну про шлост, о којој су донедавно могле да се праве само теоријске претпоставке.

Непосредни резултати истраживања пећина у Грздцу и Рисовачи такви су и толики да се може сасвим поуздано од редити коме палеолитском варијетету припадају људи који су ту живели, шта је била економска основа њиховог жи вота, које су карактеристике њихове ма теријалне и духовне културе, који. и ка кав их је животињски свет окруживао, у: каквим климатским условима су жи вели и борили се за свој опстанак, до које мере су били хуманизована бића и, коначно, 'колики је временски размак који нас дели од тих људи. Морамо на поменути још и то да су истраживања у Градцу коначно завршена, а да је пространство и богатство Рисоваче, нарочи

Ме

то у палеонтолошком материјалу, такво

и толико да ће ископавања и проучава ња њеног богатог и у сваком погледу. посебно значајног, инвентара потрајати још коју годину.'

Како су живели, чиме су се бавили

Од људских фосила до сад је откривен, У Градцу, само један зуб. Судећи по оцени коју је о тома фосилу дао Анри Валоа (Непт УаЏо), директор »Мизбе де ГНотте« и Палеонтолошког института у Паризу, као и по карактери-

О друштвеној

Разговор на Књижевним сусретима „Лазар Вучковић“ · џ Приштини

Књижевни сусрети „Лазар Вучковић“ одржани су ове године девети пут у спомен на трагично преминулог песника Лазара, Вучковића. Организатор: Сусрета, Новинско- -издавачко предузеће „Јединство“ из Приштине, настојало је да обогати ову дводневну књижевну манифестацију па је осим наступа реномираних песника из раЗзних „књижевних центара У нашој земљи, приредио и разговор критичара и песника о теми „Савремена књижевнд критика и њена друштвена функција“. /

Критимари су искористили прилику да детаљно размотре разнородне аспекте друштвене функције књижевне критике, њену судбину и природу, да направе кратак резиме поратних хњижевнокритичких остварења и да Уједно скицирају модел књижевне критике и књижевног критичара.

Уводно излагање поднео је др Ра-

домир Ивановић: „Савремена књиже- заступљена, илустровао многе ПО пе _ прљујући ову тематику. А ДУХ И, ДАХ ЈЕДНОГ вна критика и проблем вредновања Раде Павловић је указао на кон- огрешења о одређен број Тре | у Р. И. књижевног делс“. Књижевни крити- тинуитегт књижевне критике, и на ји су остварили значајне умет .

чар Богдан А. Пебповић говорио је о тешкоћама овладавања предметом ко | јим се књижевна критика бави. Он је товорио и о одбрани критике и извесним нису биле независне од метаморфоза саме књижевности. Хасан Мекули је образложио вишеслојност књижевне критике, разли # чите методе и циљеве које она оства“ рује у зависности од типологије кри „тике и критичара и читалачког слоја којем се намењује. Мекули је нагласио „посредничку“ улогу критике, као. тумача дела и као средство да се дуб ље продре у саму суштину књижевног дела и као средство да се дубље продре у саму суштину књижевног дела. Нашођ књижевној критици Ме"кули је замерио што се махом ослања на западноевропску књижевно- . -критичку мисао, док су остала језичка подручја

њеним _метаморфозама које

тике.

На“ мало или нимало

проблем хуманизације и дехуманизације у тој критици,

О најважнијим ремисама књижевне критике говорио је Гане Тодоровски указујући на аподиктичку нерешивост неких од Тзв. лема“ естетике, па и књижевне критике. Он је посебан акценат ставио на динамичку природу књижевне крио тике, на непрекидно усавршавање ње ног аналитичког инструментаријума, на непотребност понављања и потребу откривања нових истина и трагања у неоткривеним областима кри-

Др Владета Вучковић је своје! излагање посветио историји књижевне критике у последњих десет деценија њеног развоја. Посебну пажњу је поклонио односу ·књижевне критике према књижевности социјалистичког реализма код нас, од првих поратних година до данас. Он је примерима

уннцији нритине

1

„вечних проб-

домете али нису у књижевној кри'тици добили одговарајућа признања.

Али Сугај сматра да много снажније мора бити присутан етички чин у књижевнокритичкој делатности. Не може се чекати да се само одлукама друитвено- -политичких . организација вреднују одређена уметничка остварења, будући да је критика у првом

реду позвана не само да исправно него и на време реагује да би се одвојила истински уметничка остварења од лажних и помодних,

Милан Шешлија је говорио о односу теорије и праксе, и о социолотији литературе, идеологије и књижевне критике.

У разговору су учествовали Мира Алечковић, Раде Златановић и Миленко Јевтовић проширујући и исц-

односно о односу

стикама културе — по типологији и врстама оруђа и оружја — људи из Град "ца и Рисоваче припадали су млађем варијетету неанлерталског прачовека. Ме ђу предметима од камена нарочиту па-

жњу привлачи једна врста ловачког 105

'ружја. То су танки, фино обрађени и са обе стране окресани дуги шиљци, ко ји су палеолитиским ловцима служили као врхови копаља у лову на брзе жи вотиње — јелене, срне, бизоне. Посебан значај ових налаза је у томе што нам је било могуће да утврдимо област Евро пе из'које ови воде порекло. Ова Биш Ее на оружја потичу из широких и остраних степа Кубана и долине До а, најбогатијег ареала степске фауне, која се у средњем дилувијуму селила из Ис-

' точне према Средњој Европи. Сасвим је

извесно да су палеолитски ловци у Србији као и у осталом свету живели у ма лим. породичним групама А још је из весније да су ови људи били и мирни и мирољубиви; да нису били такви, сас

„вим је сигурно да би сами себи брзо и.

коначно затрли сваки траг: они су били и снажни и храбри и одлични ловци, који су без страха ловили и савлађива 'ли и такве животиње као што су били

мамути, длакави носорози, пећински ла Е

вови, хијене и огромни медведи и бизони. А да је и колико је њихов духов ни живот био развијен, очигледан доказ пружају сликарство и скулптура пећин ских људи: велике сликане композигије откривене У пећинама: Ласка (Џавеаих), у јужној Француској, у Алтамири и Минатеди у Шпанији и палеолит ска пластика распрострањена на континентима Старог света не заостају по својој лепоти и бизарности, по снази опсер вација и емоција њихових твораца, по . свежини сликарске палете и свежини експресије за оним што је најбоље ство рено у уметности свих времена. .

Стрпљењем до научне ; истине

Теолошко-палеонтолошка слика седи мената у нашим двема пећинама указују

на суву и топлу степску климу у којој.

се одвијао живот палеолитских ловаца

из Рисоваче и Градца. То је био, један ·

топлији интерстадијал у иначе хладном периоду Мшт-а последњег леденог раздобља квадратне епохе. У европској ар хеологији то је епоха мустијерске културе, средњег палеолитика, доба Неандер талаца, који у морфологији свог скелета још увек задржавају трагове још стари јег антрополошког типа — халделбершког, али наговештавају и појаву новог, кромањонског човека, чије су се расне одлике сачувале у извесним сирвивалима све до нашег доба.

Као што се види из предњих редова, открићу првих палеолитских култура У Србији ни ми, ни штампа нисмо дали карактер сензационалног научном раду такав начин објављивања је неспојив и инкомпатибилан са ду хом и етиком науке: потребни су вели ки напори, стрпљење и. уздржљивост "док се не дође до научне истине, да пра ве оцене и тачног суда о значају и вред ности једног научног открића и до места које му припада, као једној од кари ка, у непрекидном ланцу истраживачког рада.

Говорећи у том смислу о Рисовачи сматрамо да ово богато и само делимич но истражено налазиште и, ако хоћете и средиште најстарије до сад познате културе у Србији захтева нове напоре, даљи рад и пожртвовано улагање сред става свих врста, да Рисовача постане оно што може и што треба да буде: место на коме ћемо моћи осетити и доживе ти дух и дах једног давног времена и једног бића које је прво започело живот У земљи, која је од прачовековог доба па до наших времена отварала своје срце и душу свима који су свој живот везали за њено тле и за њезину судбину. · Др Бранко Гавела

ДАВНОГ ВРЕМЕНА: улаз у пећину Рисовача/

догађаја. У.

+