Borba, May 21, 1994, page 19

re OuiiyRauera

ра tragedije Sarajeva

Svaka strana ima svoje proizvođače antip-

· торарапде, izumitelje. zla i raspirivače OS-

vete. Ljudi nasjedaju, takmaci koji ne znaju mućnuti svojon: plavom. Pljujemo se, vrijedamo, gazimo, sahranjujemo. Uništavamo se. Najnemilosrdnije udara svoj na зора. -

ја nastojim i dalje sačuvati razum, nastojim i dalje voljeti sve ljude i u slozi živjeti, ne dijeliti ih po kojekakvim etničkim i.

nacionalnim pripadnostima, po imenima,

nastojim biti ono što sam bila.

Možda je interesantno i ovo: u Sarajevu kažu da „ne vole čuti ni slovo 5", а danas na radiju jedan intervjuisani: „Otići ću na kraj svijeta. samo da tamo nema nijednog Srbina“. U opštini Stari grad (Baščar-

šija i- okolo) skidaju sve nazive ulica за.

srpskim imenima. Nestale su table sa fasade muzeja „Mlade Bosne“ i uz stope Gavri-

la Principa. Sve biste srpskih velikana po-.

bacane su u Miljacku ili porazbijene. Opredjeljenje je: „na zemlji ne treba ostaviti nijedno srpsko uho". a

Evo nečeg zanimljivog: svi sarajevski alkoholičari su izlječeni. Bez boinice, tretmana i lijekova. Deset mjeseci ovdje nema ni kapi alkohola.

Pušači su na mukama i kao mazge tvrdoglavi. Ne odustaju, a kutiju cigara plaćaju — pet maraka.

Juče, na TV dnevniku, spiker čita: „... u tri sahata...” U emisiji „Svijet na dlanu“, govoreći o Kejp Kenediju i „šatlu“, komentator ozbilino (ne u šali) objašnjava: „... ima i ćenifa...“ Isti riječnik u „Osiobođenju“, bosanskim ga zovu. Obaviješteni smo: Principov most od sada se zove Ferdinandoyv. · :

Napravljen je školski program. Jezik nije srpsko-hrvatski ili obrnuto, ili nešto slično, već — maternji, a razredi podijeljeni na muške i ženske. Iz nastavnog plana isključeni Meša Selimović i IVO Andrić.

Mogla bih ovakve stvari nabrajati do sutra. Mijenjam temu pa ću nabrojati. de-

set (od mene patentiranih) rafno-iskustve- ·

nih zapovjesti: · ==

1. Devize, devize, devize! (posjedovati mnogo deviza).

Jugoslaviju? „Priznavanje nekih republika je najgora stvar koja nam se desila“.

Tokom protekle dve godine Olga je preživljavala užase usred Sarajeva. Rat i mržnja s kojima je svakodnevno živela teraju je da svakog dana iznova postavlja pitanje: „Kako preživeti?“.

„U Sarajevu nemamo vode. Ni struje. Tresak projektila razbija stakla na prozo-

· rima. Ujutro kad se probudim rnoram da

razbijam led da bih pokušala da operem zube. Bez tuširanja dve godine. A hrana... Pasulj, koji šalje humanitarna pomoć, i koji, prosto rećeno — nije za jelo. Da ne pominjermi meso koje ie preskupo.

па Мера ли m = Tx ME ME VENA:

===

2. Ne vezati se za stvari, ne biti njihov rob (kuća i sreća su tamo gdje si ti i gdje su tvoji, makar bez ičega). j ДЕ

3. U stanu imati: 500 konzervi, Vrece brašna i šećera, kante masti i ulja, obaveZпо, mnopOo slanine, hiljadu svijeća i šibica, hiljadu baterija, začina, limuntosa (limunske kiseline)...

4. Imati velike kanistre i kante za VOdu. Е 7 5. Ne biti sam (strašno je, bolno ie).

6. Živjeti sa onima koje poštuješ, kojim se diviš, koje voliš (sve drugo u га роја“

čava pakao). 7. Jezik za zube!

B. Na sigurno skloniti porodične fOtO-

-albume (tri porodice čiji su stanovi do temelja izgorjeli, kažu da najviše žale FOtOse). 9. Опор trenutka kada namirišeš patnje, bježi što dalje. Ne čekaj da se raspiamsaju. I, počni ispočetka, bez okretanja, bez žala za prošlim. у

10. Upamtiti: jedan je život. Čejifi ga!

Moj mozak ni ne naslućuje kako će se završiti sarajevski igrokaz sa sudbinom. Svaki korak je „ruski rulet“. U svakom trenutku možeš doći na red. Svaki trenutak može biti posljednji. –

Moj mozak ni ne naslućuje kako će i da

li će ovo pismo doći do Tebe (pisam od

putnika oduzimaju). Zamoliću nekoga iz ·

konvoja majki i diece da ovu ćakulu prošvercuju, a u Jugoslaviji pronađu poštan-

sko sanduče i kažu“ „Sretno“. Makar bez-

marke. Teško pismo! Činjenično. Sročeno u.

zlom i naopakom Sarajevu. Uf krvavom te-

atru. Zao mi je što nisam bila vedrija, ali, u paklu se valcer he pleše.

Ja želim da Ti ı Tvojt nikad пе додуне ni kap od okcana u kojem se sada davim. Ima vickasto pitanje: — Kako pametni Hosanac zove gluров2 Odgovor je: — Telefonom iz inostransiva. Voli te Tvoja glupa prijateljica O.

Ali najgore je jutrb, kad se budiš, možda poslednji put. Sam sebi kažeš: danas ću možda umreti“.

Subota, 5. februar, 1994. Stotinak metara od njene kuće jedan projekti: je ispaljen na sarajevsku pijacu ostavivši za sobom 70 mrtvih. Tom pijacom je i sama prolazila dva, tri puta dnevno, da napuni sudove vodom. Njena najbolja prijateljica, koja je živela u istoj zgradi, tamo je poginula. |

„Kad će se sve OvO završiti? Kad će neko konačno odlučiti da nešto učini? Svačim danom mržnja raste zato što Se ne zna ko zadržava istinu. Srbi? Hrvati? Muslimani? Svi ustvari. Ili niko! I svetska štampa zamagljuje istinu. Kako ćemc se samo izvući iz svega?“.

Uz pomoć svojih bivših suigračica, ekipe TE 1 i njene emisije „Daleko od očiju”, Olga je napustila Sarajevo i srela se u Francuskoj sa svojim prijateljicama od pre dvadeset godina. U subotu će biti u Limožu, kod Božidara Maljkovića. „Svi“ jugoslovenski sportisti žele da me DOozovu u goste”, kaže Olga smešeći se. Osmeh joj je diskretan i lak, ali ohrabrujući. „Ja sam umakla, ali drugi...“

Drugi ostaju, prepušteni na milost i ' nemilost ljudskom ludilu i političkim odlukama, pošto je humanitarna pomoć pokazala svoja ograničenja. Ali kako je taj narod, koji ona toliko voli, mogao da postane, po njenim rečima, „najprimitivniji na svetu“? -

Mart 1994. Olimpijske igre u Lilehamearu su završene. U Klermonu, gde је našla posao i počela novi život, Olga sanja o ekipi koja bi obuhvatila sve nacije i koja bi ponovo mogla braniti boje Jugoslavije. Taj san ona sanja samo kad je budna. Jer noću je njen san uglavnom košmar, opsesivno sećanje na taj kurvinski rat.

Filip Pelorije

" , mr ме ај шоља ME тв = *

HOĆE-NEĆE VRATITI SE DANI.

Svetskom prvenstvu 1964. u Peruu. Oiga Đoković prva s

IGNJATOVIĆ}

Olga Đoković: Moja prića

Olga Đoković (46) odigrala je

| nje”, gde je Pre

svojila. sam prvenštvo Jugoslavije, Bal-

kanski šampionat, srebrnu (1i986.) i bronzanu (1970) medalju na evropskim prvenstvima. Za 18 godina igranja košarke odigrala sam na stotine utakmica, uključujući i jednu za selekciju Evrope.

Uživala sam kao strelac, ali podjednako srećna kad napravim asistenciju. Nikad. nisam igrala za novac, jednostavno nisam želela da ucenjujem sport koji volim. Moja košarka je iz duše i srca. Bilo je lepo biti košarkašica. ;

Kina, SSSR, Peru, Španija, Kolumbija, · Holandija, Filipini, Bugarska, Čehoslovačka, Argentina, Švedska, Belgija, Italija... šezdeset zemalja, sve u svemu, koje sam posetila u to vreme i naravno da sam zbog toga srećna. Najlepši period u mom životu je vreme provedeno u Francuskoj. Jedan od najpopularnjjih francuskih ženskih timova iz Klermon-Ferana pozvao me je da se priključim njihovoj borbi za titulu klupskog. šampiona Evrope. Rekla sam: „Ui“ (da).

Tamo sam odigrala dve sezone i postala „gospođica iz Klermona“. Bio je to naporan rad, ali i veliko zadovoljstvo biti u društvu tih devojaka. Posle izvesnog vremena vratila sam se svome domu u Sarajevo. Sva zadovoljstva koja sam imala kao igrač sada ostvarujem kao novinar prateći košarku.

Eto, pored tih sreća došao je rat, sa njim prokletstvo, nesreća, mizerija i ludost. Bože, koliko mnogo ludosti i gluposti, koliko mnogo mržnje i nerazumevanja, koliko mnogo upleteno u živote drugih.

U poslednje dve godine bila sam građanin pakla, a jedna od mnogih koja nije razumela ništa o tome. Srbi, Hrvati, Muslimani... apsurdno je kako prijatelji mogu preko noći da postanu krvni neprijatelji, bez pravog razloga, kako plaćene ubice i snajperi mogu da uživaju ubijajući nevine žrtve.

„Nema hleba, ni parčeta!” Bio je stalni odgovor. Živela sam na dnu civilizacije, možda, u stvari, jedan stepenik niže. Dve godine nisam imala komad mesa, nisam imala jaja i voća. Nisam jela ništa i oslabila 19 kilograma.

Gađali su me sa svih strana i svakog sekunda je jedan metak mogao da naleti sa mojim imenom. Nije bilo svetla na kraju tunela... nekoliko puta sam se rešavala na samoubistvo. Bila sam hronično depresivna a to boli. A onda, ni iz čega, zračak nade. Jedne tamne, hladne noći kada nisam imala čak ni sveću da zapalim i žagreJem sobu, ležala sam nesposobna da zaspim. Razmišljala sam da li

SREĆE: Košarkaška reprezentacija Jugoslavije na

za košarkašku reprezentacija 168 stakrnica, a po prestanku sportske karijere posvetila sc profesionalnom novinarstvu ıi saraievskom.dncvnom listu „Oslobođeimala urednički status u košarkaškoj rubrici.

dve godine „Oslobođenje” je poslalo na prinudni odmior, posle smene rukovodstva, ::od kada živi sama u stanu, posle smrti roditclja i brata. у

leva u prvom redu (Snimio: V.

devojke iz Francuske uopšte misle o meni.

I, teško je zamisliti, sledeći dan doneo mi je pismo Francuske TV-1 u kojem me izveštavaju da je Klermon Feran, na inicijativu Eli-

„zabete Rifijo, odlučio da me pronađe preko

popularne emisije „Perdu de Vue“ („Izgublje-

"па за мака“).

Moj slučaj je stigao na Iv ekran, a radio je krenuo u potragu širom Evrope da bi došli u kontakt sa mnom. Najaktivniji je bio kapetan UNPROFOR; Klod Portet. Bio je sa službom u Sarajevu i te noći, kao i obično, gledao je francusku tv. Kada je čuo moje ime odlučio je da nešto preduzme. :

Preko UNPROFOR prevodioca, Aide Filipović, takođe bivše košarkašice, pronašli su me — konačno — i odjednom nisam više bila izgubljena, već nađena. Malo boje ušlo je u moj tamni, glupavi život.

„Perdu de Vue“ poslao mi je sve potrebne informacije putem satelita i dobila sam bosanski pasoš, napustila stan, i ubrzo se našla između života i smrti. Izabrala sam da živim.

Producent „Padue de Vue“ Žan Mari Pertu, stigao je u Sarajevo iz Pariza, dovodeći reportera „Parizijena“, Kristijana Šardona, ali im je rečeno da „ni jednom građaninu Sarajeva nije dozvoljeno da ga napusti“. Tako su oni otišli iz Sarajeva, ostavljajući me tužniju nego ikad.

Ali bilo je to samo za jednu noć. Sledećeg jutra, dođoše ponovo u stan sa svim potrebnim dokumentima. Dali su mi rok od pet minuta da se spakujem. Nisam imala vremena ni da se pozdravim sa familijom i prijateljima. Izašla sam sa šlemom na glavi i pancirnim zaštitnikom na grudima, naoružanim vojnicima oko mene dok smo išli ka aerodromu u vozilu UN. Idem li ja stvarno u Pariz, u raj, francuskim vojnim transporterom?

Da. Bilo je to kao da sanjam.

Kako da završim priču? Posle 19 godina, moje „sestre“, moja bivša košarkaška famili: ja, moji novi prijatelji sa Francuske tv, Francuska armija i svi ti divni ljudi potvrdili su mi da je razmak između sreće i nesreće i povratka kraći od treptaja oka i da težnja za Životom ima lepšu stranu.

Ovo je razlog zbog kojeg želim da kažem HVALA svim tim divnim ljudima. Više od svega, takođe, želim da prestane rat u mojoj zemlji, tako da u mom Sarajevu možemo da se okupimo, kao što smo nekada bili, srećni ljudi.

Sada, ne mogu da vam kažem gde ću ići, kako ću, živetiji šta.ću raditi. Ono što znam je ida sam bogata. Bogata jer imam prijatelje.