Borba, May 21, 1994, page 24

XIV

Zorica Banjac

uverenost naroda, opšte pravo glasa i Gučboda štampe jesu tri istovetne stvari ili tačnije rečeno, to je ista stvar pod tri različita imena. Te tri stvari sačinjavaju naše javno pravo: prva je njeBOvO načelo, druga je njegov modus, treća je njegov izraz... Svaki napad na slobodu štampe, kao i svaki napad na opšte pravo glasa, predstavlja atentat na suverenost naroda. Kad je okrnjena sloboda, paralisana je suvcrcnost.” Tako je u leto 1850 govorio Viktor Igo, poslanik u Skupštini Francuske, kritikujući nacrt zakona o štampi, kojim se ograničavala pisana reč i pravo na slobodno mišljenje. Vek i po kasnije, atentat na sopstveni suverenitet vrši, se svakodnevno neverovatnom žestinom, u 113 država. Naime, u izveštaju koji je povod ovogodišnjeg međunarodnog dana slobodne štampe pripremila američka organizacija „Slobodni dom”, u toliko zemalja je pravo na slobodnu štampanu reč ograničeno, zakonima ili policijskim represalijama.

Magna carta žurnalizma

Sloboda medija može biti ograničena samo u jednom slučaju: slobodnom voljom novinara, profesionalaca koji prave medije: to stoji u preambuli Minhenske deklaracije o pravima i dužnostima novinara, koja je 1971. godine postala zvanični dokument KEBS-a. Ovu Deklaraciju doneli su predstavnici udruženja novinara iz zemalja Evropske zajednice, Međunarod-. ne organizacije novinara i predstavnika Švajcarske i Austrije, i ona je sastavni deo proklamovane univerzalne slobode kretanja ljudi, ideja i informacija.

U preambuli Minhenske deklaracije kaže se, između ostalog, da je „pravo na informaciju, slobodu izražavanja i kritiku jedno od osnovnih prava svakog ljudskog bića“, a da je „odgovornost novinara prema javnosti iznad bilo koje druge odgovornosti, posebo iznad odgovornosti prema poslodavcu i vlasti“. U Deklaraciji se još kaže da su novinari „dužni da poštuju istinu, i pravo javnosti da tu istinu sazna, bez obzira na posledice koje sam novinar zbog toga može imati. Novinar mora objavljivati samo one informacije čiji izvor poznaje, ne sme skrivati bitne podatke, ni menjati sadržaj tekstova i dokumenata. On mora

poštovati privatni život svakog čoveka i ne sme mešati poziv novinara sa pozivom reklamera ili propagandiste.

Piše: Jurij Gustinčić

išta ne bi bilo prirodnije nego da Je

Nelson Mandela, nošen ubedljivom pobedom poklonjenom na izborima većini stanovništva, dao ćušku snishodljivom floskulom pobeđenim manjinama. Umesto toga, evo vam istorijskoj uzvika! Izjavljuje prisutnim novinarima kako je „srećan što moja pobeda nije veća” drugim rečima, takva da bi mogao prenositi brda, menjati ustav i aparthejdu belaca suprotstaviti još sjajniji crni aparthejd. Biti skroman u trenutku pobede, to je nešto veliko. A u toj skromnosti ogleda se lepota malog, osećanje mere koje nedostaje tolikim (među njima i našim) vođama i političarima.

Zašto veliko mora biti veliko? Zašto ne davati prednost razumno odmerenom? To pitanje važi kad je reć o ličnostima javnog delovanja, a važi i za narode. Neki se upinju da budu istorijski i veliki, i mnogo gube. Može im se dogoditi da unesreće, zbog toga, sami sebe. Da počnemo od pojma „istorijskog“ naroda, za razliku od „neistorijskog“. Poslednjih godina, ta se razlika, prvo perom a onda mačem (granatama, raketama) gura u glave nacijama, ako to jesu, i ostalima koji, eto, nacija i nisu. Stvar Je, razume se, sasvim subjektivna. Gledano dogmatskim očima propovednika nacionalne veličine, van naših prostora gde se „zna“ ko to jeste a ko nije, ne bi bila istorijska ni Švajcarska. Nije bio u pravu Hari Lajm — Švajcarci ne prave samo budilnike — ali ima u tome zrno istine. Stotinc godina bez jednog čestitog istorijskog poraza, a vidljiva vojna aktivnost se svodi na čuvanje rimskog pape!

Nasuprot tome, može se reći da su svi narodi istorijski čim bivaju primljeni u Ujedinjene nacije. Ali ova tvrdnja je diskutabilna. Nešto nas drugo zaokuplja

Priča

o maharadžinom

slonu

Snaga i nemoc medija

Da li su novinari krivci za savremene ratove (verbalni podstrekači radlkalnih rešenja) Ili su i sami prve žrtve klanica koje su organizovali poliličari? — U prilog drugoj pretpostavci išao bi podatak da su samo prošle godine, na rafištima širom sveta, poginula 63 novinara

Iz dužnosti novinara, prema Deklaraciji, slede i odgovarajuća prava; novinari moraju imati slobodan pristup svim izvorima informacija i činjenicama od uticaja na javni život. „Novinara, kaže se između ostalog, niko ne sme terati na profesionalni čin ili na izražavanje mišljenja koje je u suprotnosti sa njegovom savešću i ubeđenjern. Navedenih pravila imaju se pridržavati svi mediji, ne sa:no nezavisni, VEC 1 državni i stranački, kao i njihova rukovodstva,

_ stoji u Deklaraciji o slobodi medija, usvo-

jenoj pre više od dve decenije.

Đa dobro sročene formulacije ostaju, uglavnom mrtvo slovo na papiru, svedoči još jedan podatak iz pomenutog izveštaja organizacije „Slobodni dom“: samo u 68 zemalja sveta mediji imaju punu slobodu i nesputani su cenzurom ili indukovanom autocenzorom.

„Mnoge vlade u svetu gledaju na štampu kao indijske maharadže na svoje slonove: dok su korisni, njih ne interesuje ko na njima jaše“ kaže američki novinar Dejvid Grinvei

Braća po peru

Treba li i pominjati da na ovoj listi nema nijedne bivše jugoslovenske republike! U svim novinastalim državama (priznatim ili nepriznatim) još su veoma žilavi recidivi jednopartijske, agitpropovske ili komitetske vizije novinarstva kao „sluškinje politike“, kojoj se uređivačka politika osmišljava direktivno, van redakcije.

velik:

Svaka od bivših jugoslovenskih republika ima svoje „specifičnosti“, kad je reč o odnosu medija i vlasti: u Sloveniji se najekskluzivnije novinske vesti dobijaju sa strogo zatvorenih sastanaka, iz policijskih izvora ili uz pomoć angažovanih privatnih detektiva; u Hrvatskoj vlada prava plima tužbi protiv povrede „ugleda i časti; na optuženičku klupu izlaze i oni novinari koji su samo preneli informacije izrečene na nekoj konferenciji za štampu ili od strane nekog političkog moćnika; u Srbiji je, posle skandaloznog obračuna ministra za informacije sa nepodobnim stranim novinarima, na red došla borba sa domaćim medijima: onima. koji nisu po volji vlasti ne daju se radio frekvencije i TV kanali, papir i prodajni prostori; razmišlja se o ozakonjenju svojevrsnog žigosanja onih koji primaju bilo koju pomoć izvana {svi će morati da istaknu „žutu zvezdu”, tj. OZnaku da dobijaju pomoć od stranaca (neprijatelja, po definiciji).

Postoji, međutim, i nekoliko elemenata zajedničkih za sve ove različite medije i sredine u kojima se oni oglašavaju. Svuda, čini se, novinari stranačkih i državnih glasila rade na način dojučerašnjih društveno političkih radnika i agitatora: oni zastupa-

_ ju interese.svojih stranaka, na ostrašćen i _isključiv način kojim su, ne "tako davno,

novinari od poverenja branili vrline i nepogrešivost socijalističkog: samoupravnog sistema. Zajednička je za sve sredine i netolerantnost kojom, u ime slobode štampe, novinari diskvalifikuju svoje političke neistomišljenike. U svim bivšim jugoslovenskim republikama govori se o potrebi „unošenja reda“

a

ave

u prednosti

Muke i lepote malog

kada govorimo o ovoj temi. Ne samo što svako ima pravo na svoje istorijsko „ja“ — bilo da je staro petsto ili samo pet godina — već je ono lepo i ugodno i korisno makar bilo malo. U svoje vreme je ugledan komentator „Kriščens sajens monitora“ uvaravao svoje Amerikance, da se, zapravo, mirnije i plodnije živi u demokratskim evropskim zemljicama nego u kriminalom i rasnim sukobima zasićenoj Americi (šezdesete godine). Podržao bi ga priličan broj Slovenaca koji ne bi imali ništa protiv da Slovenija bude još manja: šta nedostaje Lihtenštajnu? Ima sve — i prirodu, i novac, i apsolutne lične slobode. Mora se odmah reći da tako ne rezonuju svi Slovenci, ali ima takvih. Vaclav Havel je, koliko juče, objavio članak u „Forin afers“ u kome upozorava velike sile da moraju prestati da se iščuđavaju zbog nastanka „novih nepoznatih” država i državica posle pada komunizma. Oni — veliki — ne mogu više sve pojednostavljivati, kao u hladnom ratu sa njegovim velikim uprošćenim blokovima. Malo je, dakle, ne samo dobilo pravo građanstva već čini život raznovrsni-

jim. Ako hoćete, zanimljivijim, čim se malo potrudite i napnete mozgove naviknute na jednostavnost velikog. Kučan sekundira Havelu sa tezom o eposu u kojoj teče dvojni proces globalizma i individualizma. U tom procesu nije potrebno, a može biti psihološki i štetno, ako se neko uplaši biti mali i novi već traži korene koje ili ima ili nema, ili misli da su tako veliki kao što mu se čini.

U kuloarima Brisela se pre tri godine, posle Delorovih razgovora sa pet republičkih predsednika u Palati federacije (sećate li se?) prepričavala reakcija francusko-evropskog birokrate broj jedan, kada mu je Tuđman, na početku razgovora, stavio do znanja da predstavlja „jedan od najstarijih naroda Evrope“. Bilo bi bolje da je rekao nešto u Havelovom duhu! Francuz je, tako, u sebi slegao ramenima. Ne zna se šta je čuo, tada, od sabesednika-Srbina. Da li mu je bilo saopšteno da ima posla sa jedinim, u tom krugu, istorijskim narodom? Ako nije, onda bi takvu predstavu stekao da mu je predstavnik za štampu sastavio odgovarajući rezime iz beogradske štampe i pi-

_ ražavanja, bar što se tiče dosadašnjih is-

u medije, pomoću zakona koji bi regulisali domete slobode izražavanja i sankcionisali njena prekoračenja. Ali zakonsko regulisa- nje kvaliteta štampe i nivoa slobodnog iz- |

kustava, nije davalo očekivane rezultate: | : „Kazneni paragrafi u zakonu o štampi ne | · pritiskaju izdavače, već pisce tekstova“, us- + tvrdio je jedan stručnjak u ovom domenu, . američki advokat Rembar: „Činjenica da i | pisac mora neprestano sebe da ograničava » « pribojavajući se kaznenih paragrafa, utiče ” ograničavajuće jedino na njegovu Kreativ}. nu energiju.“ 3

Audimat umesto diplomatije ~

Medijima se danas u celom svetu upu-_ ćuju hvale zbog doprinosa u širenju de-_mokratije i formiranju savremene javnos-_ ti. U isti mah, oni se kritikuju da često de- formišu stvarnost, da su u službi politike i: i da čak „fabrikuju“ događaje kako bi nate-. rali ljude na vlasti da sprovedu određenu” ı politiku. i

Novinarima se, poslednjih godina na- ročito, stavlja na dušu krivica za ratove u! Iraku, Somaliji i u bivšoj Jugoslaviji. „Da li. i bi bilo ultimatuma UN da nije bilo potresnih slika sa granatirane pijace u Sarajevu? * Da li bi došlo do masovnog iskrcavanja u” Somaliji da nije bilo snimaka izgladnele” s dece u Mogadišu? — Ne može se sa sigur- nošću reći“, pisao je „Le Monde diplomatique“ u martu ove godine. „U našim de- -: mokratijama kojima vladaju mediji, hu-! manitarni argumenti sada diktiraju stav у vlada i propisuju žalosnu diplomatiju AU- -! DIMATA. (Audimat je sistematsko anketi- -! ranje određene grupe TV gledalaca.) AkoJo američku politiku, kao i angažovanje oru- -i žanih snaga izvan naše zemlje uslovljava, E komercijalna televizijska industrija, i ako. o ih podstiču emocije ljudi, više neće biti od- -| govornih vlada“, kaže na temu diktature 5 medija Džordž Kenan.

ai aio)

i

как

1

Što se tiče domaćih medija i njihovog 3 uticaja na rat i raspad u zemlji, više je ne- go izvesno da stvari ne bi bile ni upola = ovako dramatične i bezizgledne da pojedi- ni mediji nisu nacionalističkom euforijom, .! populističkom retorikom i navijanjem za E lokalne političke elite kreirali atmosferu H apokaliptičnog fatuma i promovisale mili tantnu politiku.

Da li su mediji „država u državi“, po--rc kretač u senci svetske diplomatije, ili sui naprotiv, odani samo demokratskim vred--}

_ nostima, bez ikakvih pretenzija да Бидши vlast umesto vlasti? Da li su novinari kriv==y ci za savremene ratove (verbalni podstre-5 kači i inicijatori radikalnih reakcija) ili su ii | sami prve žrtve klanica koje su organizo-—-n vali političari? — U prilog drugoj pretpos=P favci išao bi podatak da su samo-·prošle go--o dine, na ratištima širom sveta, na. dužnost, poginula 63 novinara.

: – || } sanija nekih akademika. –

Bogohulno je to reći, ali teško se od- | braniti od iskušenja da se kaže šta je moderni život. Moderni život čini gotovo | besmislenim stogodišnje predstave O | značaju teritorija. Sto kilometara krša vi- | še ili manje, pa šta? intenzivna privreda i | tehnologija mogu delovati i na smanjenim prostorima, pa su onda dodaci od krša samo prepreka za normalan razvoj civilizacije.

Budimo, svakako, i obazrivi kada je reč o lepoti malog — male Hrvatske, male Slovenije, male Švajcarske i... male Srbije koja bi takođe u malome (dakle, bez Krajina) mogla naći što šta lepo i korisno. Mali mogu biti, sami po sebi, svakojaki. U vezi sa klanjem u Ruandi (našao se neko ko to radi doslednije od naših naroda i narodnosti!) neko je napisao: „Mali nisu više tako mali.“ Na putu globalizma i individualizacije naroda može se biti velik kako u pozitivnom ta- | ko i u negativnom smislu. Malo nije za- | štita od genocida. Da bi se klalo masov- | no, nije potrebna Indija. To već zavisiod | prirode ljudi, tradicija i „tradicija“, udela straha i mržnje (dve strane iste medalje). Ali zašto sebi oni veći natovaruju potre- | bu dokazivanja kako su veliki? Zao mi je Čurkina što ga je prevara jednog Karadžića dovela do toga da se žali kako sa Rusijom postupaju kao da je banana-republika. Sa svom svojom ogromnom teritorijom, Rusija se ne oseća dovoljno ve-

· likom.

Neka se ugleda — kao i svi mi manji — na Singapur! Sa svojih šest miliona stanovnika, ali ogromnim kapitalom, mnogo je značajniji od Bangladeša, sa

'sto dvanaest miliona, pa se i Klintonu

smeje, kad ovaj traži da Singapur odusta-

пе od batinanja mladog Amerikanca koji | je bojom uprljao neka kola u najčistijem gradu na svetu. Sve se može, kad imaš. Da bi imao, nisu potrebne ni velike mase, | . ni teritorije. У i