Bosanska vila

Бр. 5 | | 1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902. Отр. 97

5) И погибе Крвавац Фехрате, Једна бјежи низ Водник планину, Ко погибе жалосна му мајка, И још ш њиме неколико друга; Право бјежи до Нишића града; Ко остаде било му на здравље“) Неколико ту се је ранило, _ Други бјеже низ племе Дробњаке; А остала побјегнула војска. Преко Пиве Гадку широкоме. Замрчио: Ст. Р. Делић.

#) Мриво пјевач вели да је кадија био гатачки; он је био тљеваљски. Омајил-ага је мислио послати у Сарајеко Мула агу Тановића, да учи за кадију, као што је то рекао и Новици Церовићу на Мљетичку. када га је упитао — „А ко ти је ово ага“ показујући на кадију. — „То ми је кадија из Пљеваља!“ .. Ието тако није ни Омајил-ага разгонио брђане, нити је влашке ни једне главе отејекао. (Он се, као и остали Турци, блануо и гледао селамета својој глави. У Бог помого Дамјановић Мирка —

Раскриви се ага под чадором: | А чадор му ножим исјекоше —

„Тешка јада, браћо, изненада! .'. Сваки ради посјећи му главу! Тако му је срећа донијела Мале пушке ага прифатио, Јадни Турци на ноге скочише, Смајлагину посијечо главу... .. Обје пали, њима Влахе гађе.,.. А. Власи им коње пограбише; Ту Власима чудна срећа била,

А. ни једног Влаха не згодио. А ага се под чадором криви, Ни гињаху, ни ран' допадаху.

Власи њему коње уграбише, Јер га влашки ножи удараху, —

Тако пјева Мујага Диздаревић из Корита, најбољи пјевач у Гацку, па ћемо другом приликом и његову пјесму видјети, јер је имам прибиљежену. Турчин није ниједан себе замијенио као што ми рече Мујага Тановић из Заградаца код Кључа. Он је био са Смајил-агом и на Грахову (1886) и у Дробњацим а (1840.). Он каже да су се толико бланули, да су на повезане коње јахали и да Ђавоље пушке нијесу истурили но свак гледао, куда ће побјећи. Он каже —- „Амиџма ми је уза ме погинуо — турске ми вјере, нијесам му смрти видио! Ту није од нас било, а да није ја чојк, ја коњ рањен био. Мога су коња ранили у сапи и једва ме на домак Нишића донио и у пољу пао и крепао!“ Тако Мујага прича мени и колеги Авду Берберовићу, када смо љетос (4. јула 1901.) к њему у Заграце ишли. Он је и сада жив и добро се у снази држи. (етале потанкости налазе се у чланку „Смрт Смајилаге Ченгића“, што ми је Мујага казивао. Е

А сада да се осврнем на Башагића „При“

Он каже на страни 156. у нотици: „Народна предаја Гачана чврсто држи, да је Алипаша у споразуму с владиком Петром Његушем приредио Омајил-аги овај крвави пир.“ Не само да ово није истина, е се на (Сточевића баца блатом, него кроз девет година, што сам у Гацку, никада то не чух од Гачана, нити је то „чврсто народно предање Гачана“. То је измишљотина Миле Зафуефа, као и многе друге.

Тако је исто у пјесничком заносу посјеко 170 глава на освети (стр. 191.); оно „стотину,“ што је више — биће Мирзина заслуга и газилук!

Омајил-ага је погинуо 6. октобра 1840. управо у зору на Томин дан. Дедага је до три године пошао на освету но једва жив умакао. У то је до 80 дана послао Али паша војеку из све Херцеговине у Дробњаке на освету. Ту је било и ришћана и латина (из Бротња и Бекије). Војска се срела и састала овдје у Гацку, а главни је вођ био Хафиз паша Ризванбеговић. У Дробњацима су похватали старце и немоћне, јер се народ разбјегао, и посјекли „седамдесет“ (10) глава; донијели у „Липник и окитили агин мезар. (0) томе има и пјесма. И удрише опет на Дробњаке, Све под кулу Ченгић Смајил-аге —

Седамдесета, пошјекоше глава, Атин мевар главам окитише! У Гацко ји' свије' донијеше, ·

Ието је тако и све погрешно на стр. 156. гдје се тобоже мудрује и домишља пјесничка машта о Оеман паши Сулејман-пашићу, како би га Смајил-ага довео из Окадра и поставио за везира мјесто Веџихије и т. д, те да је с тога: „Потицан сарајевским бјегунцима диже се ага под изликом, да купи харач у Дробњацима с добром четом све по избор друга.“

() овоме би било сувише трошити ријечи, но нека се упореди горња, а и еве пјесме о агиној смрти, па ће се знати за што је ага и Гачани сашао у Мостар. Та и сада је Мујага жив, који је у тој

дружини био.

И он узе неколико друга, Из Автовца Хасанбеговића, Из широка Гацка поља равна — А. од Кључа Тановића Муја, Барјактара Фехрата Крвавца, Те поведе собом до Мостара...

С Метохије Ибрицу Хаџића,

(мајил-ага је био испросио дјевојку Дедаги у Пљевљима, па је при поласку казао, да ће као сватови из Дробњака поћи у Пљевље, пошто покупе мирију. Но то им се не даде, каже Мујага. Све кад, би онако и било, као што Башагић мудрује, а зар не би по народној право било: Ко под другим јаму копа, сам ће у њу пасти!“ па и СОмајплага. Само не знам, да ли је Башагић знао за муселима столачког, сина

Али пашина, и војску под Лазарићима код Метохије, у пољу гатачком — на врелу Срњу, и чему је њу слао (точевић 2 То треба да разјасни! Та је војска фактично у Гацку била; има доста живих Гачана, што је памте, као и који су били на „освети“, а мање на погибији. Ако је историја — без! 5 (Фепрогшт, и Јах уег-

(аза зашто оним тоном писати и мржњу излијевати на Алипашу и другег Зар су Црногорци и Граховљани „око пб ноћи“ ударили на Али пашину војску, или су рногорце намамили Турци и Смајилага изненада ударио сакривен из Челине планине У томе је све оно бенетање на стр. 190.—191. празно и мржњом писано.

У Челино зелену планигу, Да је Турчин не би' ни жалио, Из Ватнице Мујо Приганица Ту се бојем ишћераше Турци, Што му кућа и кољено дава — Петровића он пошјече главу,

Ту се вруће огњем претурише. Да је с Гацка, ја ли ес Невесиња, А скиде му свијетло оружје,

Ђе је срећа, ту је и несрећа — Ја с Требиња града бијелога, Па дарова пату Оточевића,

Ту погибе Петровићу Шпиро, Ја од града крвава Нишића — Добром главом Шетровића Шпира, Исти братац Петровић владике, Ти су Турци прије шјекли главе; И даде му свијетло оружље,

Турци њему пошјекоше главу; Пошјече га крмска потурица, А. он њему перјаницу тјајну.