Bosanska vila

Стр 108,

1902. БОСАНСКА ВИЛА. 1902. Бр. 6

кивала морална и: материјална потпора. Одбор је и то вршио својим извјештајима по ерпеким, хрватским и страним лпстовима, не губећи из вида и узрок, који је изазвао устанак у Босни, ушљед кога је народ морао оставити евоје огњиште и пребјећи у другу државу. | |

Кад су 1876. године у јануару стигле племетите Инглескиње Ирби и Џонетон, да својим очима виде стање ових босанских збјегова, стави им се тај одбор на расположење. Обишавши збјегове у више мјеста, оне се одлуче, да се у Пакрацу задрже дуже вријеме.

Од тада Џасрац поста још примамљивија тачка

за све босанске бјегушце, који су из даљих крајева долазили, да ту траже помоћ. | Е И заиста потпором, што је стизала из Инглеске дијелила се та помоћ обилато у храни, одијелу, лијековима и новцу. Ну крај тога дигоше се у Пакрапу и околини права васпиталишта за босанску дјецу. Брзо је скупљено око четрдесет спрочади, која су понамјештана у српске породице, гдје се за њих плаћао стан и храна. Ови су снабдјевени рубљем и одијелом. На-

ђена је учионица и учитељ Босанац, да ту дјечицу.

наставља у основним знањима. Госпођа Деепотовићка прими се добровољно, да дјевојчице учи женском ручном раду.

То бјеше прво босанеко сиротиште у оним мучним данима. У збјегу је било повише босанеких учитеља, богослова и млађих свештеника, који су с осталим народом дијелили горку судбину. Они су упућеви у разна села, гдје је било повише босанских исељеника, да отварају школе за босанску дјечицу. Тако је за кратко вријеме подигнуто око тридесет таквих школа с неколико стотина босанске дјечице, која су ту добијала одијело, обућу и по један хљепчић дневно, као и све друге школске потребе. Учитељи су имали пристојно издржање, а крај тога су Јосић и Деспотовић допуњавали њихову педагошку епрему, упућу“ јући их, како ће радити у школама. Из устанка су

се враћали и рањени борци, за које се одбор такође

бринуо, пружајући им љекареску помоћ. Сав рад одборов потицао је из чистог човјекољубља с циљем, да утоли јад и невољу босанских мученика.

И ако је одбор радио сложно, ипак је рад међу главним његовим члановима био подијељен. Јосић је предузео надзор над школама, Деспотовић је прибирао податке о стању збјегова и самом устанку, извјештавајући о томе новине, разне добротворне одборе и личности, које су се за овај покрет биле заинтересо-

вале. Марковић је водио рачун о примању и изда

вању, старајући се за набавку свега, што је било нужно. |

Без те јаке потпоре, што је племените Инглескиње Ирби и Џонстон имађаху у овој тројици оду“ шевљених Срба, оне не би могле развити свој добротворни рад, нити би се корист од тога осјетила у оној мјери, колико ју је онда избјегли босански народ

осјетио. ај успјех прибављао им је нова средства. те су се подигнуте добротворне установе могле одржати, до год се народ није вратио у своју отаџбину.

Џа ипак су за тај рад осумњичени еви виђенији Срби у Пакрацу. Е |

На доставу неких ниских и подлих душа, притвођени су у јулу 1816. године сви виђенији Срби пакрачки, а Јосића, Деспотовића и Драгићевића, оца и сина, одведоше у Загреб као велеиздајнике.

Скоро четири мјесеца требало је да се докаже, како су све доставе биле лажне, јер за оптужбу није било дјела. У новембру вратише се Јосић и Деспотовиђ поново у Пакрац, гдје су без страха и даље продужили свој рад на помагању босанске сиротиње, коју не-могаху иепратити у свој мили завичај, јер се српска учитељска школа у Пакрацу затворила.

Та прва учитељска школа у Пакрацу радила је не пуних седам година. Њен живот бјеше пун младалачке бујности и националног идеализма. Послије неколико година отворена је у Пакрацу поново српека учитељска школа, која нема везе са старом. Наставници прве учитељске школе Јосић и Деспотовић, ишли су и даље за својим идеалом, који их је одвео у слободну краљевину Србију да раде и ту на образовању српске омладине. Јосић је скоро двадесет година био професор у учитељекој школи и бого ловији у Био. граду, те је пред смрт премјештен за дтректора гимназије у Великом Градишту, гдје је прије три године умро. Деспотовић је био професор и директор у гимназијама, а ово је шеста година како управља учитељском школом у Алексинцу. Ојећајући се некадашњег босанског добротвора „Босанска Вила“ доноси његов лик, да му се одужи за оно, што је некад чинио српеко-босанском народу у добу његове најтеже патње.

Петар Деспотовић родио се (. окгобра 1847. г. у Сомбору, гдје се и школовао, свршивши 1864. год. учитељеку школу. |

Одмах је постављен за учитеља у чајстаријем разреду женске школе.

Ну тежећи за вишим образовањем, он је као учитељ полагао испит из виших гимназијских разреда, те је у Пожуну 1811. године положио испит зрелости са врло добрим успјехом. Кад се те јесени отворила учитељска школа у Шакрацу, изабран је с Јовићем за наставника те школе, гдје је остао до јула 1818. године, кад је та школа силом затворена. Одмах по том буде изабрат за професора више дјевојачке школе у Сомбору. Ну кад је и ту због политичких интрига, које су се још из Пакраца повлачиле, морао дати оставку, бавио се неко вријеме нови-_ нарством. Он је одушевио сомборске учитеље, да покрену дјечији лист „Голуб“ У Сомбору је покренуо и недјељни лист „Родољуб“, који је у Босни имао много читалаца. Послије двије године оде у Беч за домаћег учитеља неколико ерпеких породица. Том