Bosanska vila

Стр. 104

1909. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 6

род, само ако је млад и леп. Бар то тврди један Вељков пријатељ и биограф говорећи, да је љубио сав женски род а не само једну своју жену, или, да кажемо правије, своје две жене, пошто је одиста п имао две живе жене! у

И Милутин се, мислимо трудио да бар у томе иде за братом својим!

Што је који луг чуо, што ли кад месец сагледао, ми пећемо истраживати, него ћемо казати само случај, који је претходио Милутиновој женидби. Случај тај причао је сам Милутин тетки Тони, свастици пок. Петра Цукића, а она га је кавивала мени (14. децембра 1870.).

Милутин је причао овако:

„Код цркве се сабрао велики сабор. Ту бејаше и брат Вељко и сва крајинска господа. Више цркве, око које је сабор, дала се доста стрмена става па горе на врх стране раван је, и ту је виноград. На крају тога винограда, баш на ивици оне стране која се спушта доле ка цркви, лежала је велика празна бачва, оборена, насатице. На сабору је била, са браћом својом п девојка (танојка, коју сам ја рапије био запавио. Хтео сам нешто да се разговорим са,

(танојком, али се не може од света, а удаљавати се од сабора у забран, није било лепо. Ми вам онда уђемо у ону бачву, и седнемо. Док смо ми седали округла се бачва заљуља и почне се котрљати низа страну. Ми унутра нити смо могли тешку бачву уставити, нити из ње изићи, него смо се претурали једцо преко другога. Срећа велика се ни један мој пиштољ пије окинуо, а могло је

што

које од нас погинути или блр ране допасти. Бачва се уваља у средину сабора. Ту је људи вадрже, и ми, изубијани и разбарушепи, изиђемо на поље. Кад Отанојкина браћа то видеше, они потргоше пиштоље да убију и њу и мене. Људи их уздржаше.

На то дође и брат Вељко и одмах упита: Милутине,

бегенишетш ли ти ову девојку 2

— Бегенишем, промуцах ја.

— Онда ви, окрете се Вељко девојчиној браћи: — сутра на вече готовите вечеру: ја ћу доћи да испросим за брата снаху!

И одиста је други дан отишао, и испросио танојку, с којом сам ето срећно провео век!“

М. Ђ. Милићевић.

оре

Увеоци.

“~

о сам тихо вече, кад га звезде зраком грле, 6: О Где је анђо моје среће; | Да л су јоште меке стазе моје душе увенуле, Цвати л њима јоште цвеће 2

Затрепташе звезде сјајне моје речи да угуше,

Али нема ноћца ћути; —

(амо ми се гласак причу, ко да звезде уздахнуше: „Ах, мучни су твоји пути“.

Питао сам рујну зору, кад истоком проспе дражи, Може ли ми лека дати;

Може ли ми тешку тугу у грудима да ублажи, Може л' ране извидатиг —

Задрхтала рујна зора кад је моје боле чула,

- И тиха је ноћца стала;

(амо један уздах зачух, то је поноћ уздахнула Ил' се зора заплакала. Србислав.

ов СА па у

С планине и испод планине.

Т. Јаблан.

;() леви се ухватио сумрак. =)

На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неко-

лико прамичака жућкасте косе, расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.

(Оваке вечери, од кад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Два пут га на недјељу соли. И ужину с њиме полови. Воли он Јаблана, — јер је