Bosanska vila

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 105

Бр. 6 5

Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћи, кад је Јаблан с њиме.

— Само шјутра! — трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од

_ узбуђења.

Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му: |

— Добро сети, Јабо, наруцај. Руцај бате колико ти дуса подноси.. мој, драги мој Јабо — само шјутра!

У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање. Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу.

— Зар мене, Јабо2 пита га пријекорно. Сад ћу ја плакати.

Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.

— Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма за свашта љутити! Де, да се појубимо!

Пољубише се. Лујо огрну хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву, да сања о сјутрашњем дану.

Сјутра ће се његов Јаблан бости ес царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља: да се Јаблан и е Рудоњом пободе. Шреклињао је кнеза, да му испуни жељу. И остарији су људи молили кнеза.

=— Мб, људи моји, није то тако лако — царски је во! Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство, да се боду, добро и јест — не браним ни ја; не одреди ли — није ништа ви било! Је ли тако, брабо 2

— Тако је, кнеже. Само ајде по реду, па се не бој!

Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвсљава се. Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. јутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.

О томе Лујо будан сања. Час види, како је Јаблан пао, како убоден издише; час опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују: Он долига :

Воло-лиге, доло-лиге! Јаче моје мило баче

од те ваше јадне краве! Ћа, кравуљо, нагрдуљо! Нагрдим ти говедара

и у кући кућаницу

и на струзи етругарицу

— Јабо, је ли теби студеног чу се Лујо испод хаљинице.

Јаблан ласе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну

· Само шјутра! Рођени мој, мили

пред бака, па леже крај њег. Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга.

„Дубока, страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућа, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине. Кровови, обрасли маховином, једва се распознају према мјесечини од зелених шљивика, кроз које стрше. Само се гдје-гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче, када га мати подоји и уљуља.

%

Сунце се лагано помаљало иза планичеких врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак — па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све Само тамо далеко испод планина у присојима трепери

трепти, прелива се.

-магличасто, тиморно плаветнило. (Све се диже, буди,

све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином.

— О, свапуло већ! — протегну се Лујо, протре очи и погледа око себе. Јабо, бате, што ме нијеси пробудио 2

Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји, кад видје, како су у Јаблана трбуси забрекли.

— Е, кад си се тако, бате, наруцо, ето ти, па мало нако заслади! — вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопона воби.

Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.

Врапе пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Чувари хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на

"све стране.

Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота, који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану.

Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап:

— Обе Јабо надбости — не ће; оће; —- не ће; оће; — не ће, оће!“ — викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелпке радости.

Од драгости стаде љубити и грлити бака.

— Је л де, Јабо, да ћеш ти њега надбости2 Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли таког Де, кази своме Јуји! поче му се безазлено улагивати.

У разговору с Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило. Светац је, не ради се, па дошли људи, да мало лробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду.

„Јуји се стеже срце, кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана.

— Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали па ме! — Уздахну Лујо, припи се уз вода,