Bosanska vila

Стр. 106

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 6

па поче опет, кријући од људи, мјерити штап, Изађе, да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.

— Јеси ли се уплашио, мали 2

— Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија —- соколи га један чичица.

— Не бојим се ја, вала, ништа! — вели Лујо поуздано.

— Богме ћеш ти, малишане,

и јаукнути, кад

Рудоња исуче Јаблану цријева — застрава га пољар.“

А и јест ми млого додијб!

— ЈЕ, то Кемо, пољаре, истом виђети! Омије му се пркосно, заједљиво Лујо.

— Маните се, људи, празна разговора ! На страну дјеца и жене! — викну кнез оштро, готово званично. Поведите бакове на ову раван ниже плота!

Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају.

— Трке, Јаблане !

— Трке, Рудоњо !

Бакови стадоше букати, гама, заносити се,

копати предњим но-

ребрити, док силно не грунуше

_Избечио крупне, грахорасте очи,

рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима.

Лујо дрхће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. не трепшће. Сваки сваки удар одјекне у равиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се — помогао би Јаблану да може. Засјенише му се очи.

пред њим врти,

покрет прати;

(Само назире, како се нешто вијуга, угиба.

Рудоња насрну свом силом.

— Подувати га, Јабо!

— викну Лујо, као.

изван себе.

Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно кољено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.

Не дајте, људи, нагрди вола! — узвикну

преплашено кнез.

Испод врата Рудоњина шикну велик млаз крвт. „Лујо задолига Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци сплно — силно одјенују.

Беп. Петар Кочић.

Уздаси.

— Круг песама,

Њ, сирота девојко, Уељ Што, слободна, у свет први чиниш корак,

У еискусна, лепа,

Млада ћеш у њему све имати лако; Ал твој живот биће кукаван и горак. Тешко теби тамо — зато што си лепа, Тешко теби — зато неискусна што си, Проћи ћеш ко цветак кога сунце спржи, А целог се јутра купао у роси.

24 Насмејана ока, а у лицу бледа, Пружила си мени своју руку меку; Ал твој осмех, видим, да од срца није, Уз њега издајеш тугу, сету неку. (О мој нежни цвете, што венеш лагано, Ја ти руку пружам.... Ја ћу бити блажен Ако те на боље земљиште пресадим,

Тамо, где ни од ког нећеш бити гажен.

8.

Једнога се дана у животу ересмо,

И тога се дана загрлисмо страсно..... Ја те нисам знао. Кад сам дозно ко си,

Ја сам горко плако — ал је било касно. Мој пољубац нису осетила јаче

Твоја уста медна, уста грешна, мала, Ко што сунце сјајно не осећа ружа,

Увенута ружа бачена сред кала.

4.

Ти си тако лепа, весела и нежна,

А прошлост је твоја и црна и тамна. Тебе се будућност ни мало не тиче.

Садашњост ти годин раскошна и срамна. Твоја ће будућност још срамнија бпти...

(0, како ћеш тада тужит што си жива. Ја то добро знадем, несретна. девојко,

Ал знам и то добро: ти том ниси крива.

5),

Час еретања нашег, вечито ћу клети, Пут, којим се крећем, провалији води. Ја не могу натраг — сад је доцкан можда

А. по овом путу ићи тако годи. И што год се брже по путу корача, (Све путоват лепше провали што зија. Све провала ближе. Ти си давно у њој, Ти си давно пала, за тобом ћу и ја. б. Мени сп се дангс у заносу клела, Другоме ћеш сутра као данас мени; (рце ти је давно навикпуло на то, Образ ти због тога никад не дрзени. И ја све то знадем Ал крај тебе мила, ти очи љубим и милујем власи, Заборављам ко си, заборављам где сам, Тек после долазе сузе и уздаси.