Bosanska vila

Стр. 108

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 6

У свима врлинама био му је и Џезмија прави друг. Он је и радио да се бар у начелу приближи Адил Кирају, како би постали интимнији.

М.

У Персији је наслиједио шаха Исмајила Сафујију, његов син, чувени шах Техмасеб. Он је владао педесет и три године. Показао се као највећи тиранин десетога хиџретскога вијека. Умро је 988. год. Он је често шљедовао стопама Џингис-хана, који је опустошио већу половину Азије и своје подајнике опљачкао до голе душе.

Шах Техмасеб имао је осам синова, све један другом до уха, једну ћерку, једну невјесту, и једно унуче. Изгледало је да ће сви они свјетлије и сјајније проживити и прославити се у народу. Неће чинити оно, што је радио њихов бабо, свекар и ђед.

Кћери му бјеше име Перенџана, невјести, жени најстиријега сина Мехмеда, Шехријар-ханума, а уну чету, њезину сину, Хамза Мирза.

Онога времена, т. ј. кад је отац државом владао, бијаше Шеренџана у 18—19. години. Она је била узор-дјевојче, и на први поглед рекао би човјек да су у њој оличене све физичне и моралне љепоте. Одраела, танковијаста као грана палмова, лијепа струка и свега састава тјелеснога. Чело јој, изнад красних обрва, блисташе према сунцу,а сјајни поглед одаваше умиљато и љепушкасто лице, као расцвалу руменружу. Бистре, примамљиве очи и расплетене на коврџик косе, бацаху сваку мушку душу у пучину љубави, чиме се, како веле стари пјесници, очињи вид појачава. Правилни јој стас изгледаше као да је извађен из дијамантског мајдана. Њена уљудност и духовитост успаљиваше јуначка срца. Њена љепота бијаше така, да је могла својим покретом надкрилити мјесечеве зраке и за тили час раздрмати људски ум.

Шехријар-ханума бијаше у четрдесетим годинама, али још није изгубила живост младе жене. У лицу изгледаше слабуњава, а тијелом танка као гуја, али ипак јака састава тјелесног. Кад би остала сама, могла је пузити као и остале гује, које крију свој траг, само да дођу до циља.

Такав карактер Шехријар-хануме није ни мало

наличио на Перенџану, него на горку лаворику, а у понашању на раскошницу и ласкавицу. Њен разговор био је пун мржње и зависти.

Таким својим повашањем мати се свакако трудила да Перенџану омаловажи и углед јој сатаре. Но сви су јој покушаји остали безуспјешни, јер је Перенџана остала оно што је и била.

Сад да кажемо штогод о Хамза Мирзи.

По својој нарави, а ни по другим знацима, ни мало није наличио на своју матер. Шехријар-ханума наличила је на гују а Хамза Мирза на љутог тигра. Ко би и помислио да гуја може родити тиграг Али природа може евашта учинити.

Хамза Мирза бијаше импозантна личност. Није страховао ни од чега. Био је створен за војника. Своју војничку способност показао је за вријеме војног заповједништва Осман паше Узитимуровића. Међу тим био је врло наклоњен људским страстима. Од освете никада се није одвајао. Најмилије уживање било му је кад би се коме осветио, ма којим начином.

У вријеме смрти шаха Техмасеба черкески и ђурђијански владари бијаху и предсједници влада: Марза Али хан и Хусеин Кали. У Черкеској био је. главни предсједник дагистанеки судија Шемахил.

Ш]емахил је био ујак Џеренџанин, а Хусеин Кали н Мирза Али-хан били су, по матери, Хајдару Мирзи, нашљеднику ехмасебову, нека ближња родбина. Глава војске Персијске и чувар двора шахова био је неки Хусеин-бег јузбаша, који је био врло храбар јунак.

Кад је Шах Техмасеб умро, Хусеин-бег јузбаша сматрао је себе као дворског принца и претендента на престо. Да то лакше постигне, покупио је своје присташе „куруџије“ и потајно на томе радио.

Ђурђијанци били су много јаче племе него Черкези. Они су истакли Хајдара Мирзу као правог нашљедника престола.

(ба ова племена сједине се. Док је још Техмасеб био на емртној постељи, готово при издисању, они потајно уведу Хајдара Мирзу у двор. Чим је шах Техмасеб душу испустио, оне минуте, ставе Хајдару Мирзи круну на главу.

Кад је у народу продро глас о смрти шаха Техмасеба, Мирзини приврженици изабраног шаха час прије уведу у дворану са на,већим овгцијама да га подигну на престо, са молитвама и другим церемонијама. У тај исти мах, неком великом силом, отворе ез једна мала дворска врата, а из њих испаде чудновато етворење, јашући на коњу. Коњ бијел, али крвав, и више изгледаше на тигра. Крв му љеваше до узенђија, а око гриве и ногу бијаше се већ усирила тако да је изгледао као црн комадић

бијаше

потамњелог облака. Коњаникове очи бјеху покривене косама. Гледајући на мрље од крви, и коњи коњаник чињаше се као мутни облаци око мјесеца. Коњаник имађаше у рукама сабљу, која је наличила на грану јергована.

(Наставиће се.)

сло) «5 зване