Bosanska vila

Бр. 6

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

100

Отр.

Мојој драгој..

(41 АЈ ти топло пружам руку сој душу бих своју хтео, У олтару срца свога Дивне бих ти венце плео Кад би била моја !

Јер кад небом зора гране И рано се гунце буди, Шта раскида тешке ланце Са очајних мојих груди —

| То је слика твоја

Београд, 23. јануара 902.

И блажена душа тада Кад бол тешки тугу свали, Пред тим ликом храм подиже И мирисни тамњан пали

И о теби снев а!.

(0, па прими символ свети Што пред Богом љубав спаја, Што за живот живот веже И што срда два осваја И топло их згрева !

Благ. Кечкић.

и

Соракоћажински попа.

Приповијетка Ј. П. Михајловскога Превео е рускога Бор. Р. Младеновић.

ј [|| оже се замислити како је о. Џлацинда био по~ 5775 разжен и дубоко увријеђен, када је прве недјеље, послије службе, о. Павле мјесто израза свога задовољства за прекрасно богослужење, — учинио неколико примједаба.

— Када читаш молитву, не мрмљај, оче ђаконе ! — рекао је о. Шавле: неразумљиво је то сељаку. Он

Е онако ништа не зна словенски — а ти пућпуричеш.

као препелица! Али, шта он разумије у твојој молитви 2 На ове ријечи о. ђакон није хтио ништа рећи. Осим тога о. Павле био је сасвим незадовољан и са јектенијама и вовгласима.

— Наша је црква мала, а ти се тако дереш, да ми плашиш бабе и дјецу. А уз то на што ће ти оно извијање на крају г

Али шта је могао одговорити попи, који је са презрењем називао велељепни јак глас о. Амфилохија | и отац се ђакон увдржао, ништа није одговорио, „задржао је све за себе“, како је он послије сам говорио.

— „извијањем“%г — Сасвим ништа...

Што се тиче самога свештеника, он је служио сасвим чудновато по мишљењу полицијекога чиновника и других лица, који су знали важност лијепога, богослужења. Али су највише мучиле о. Амфилохија шроповиједи соракоћђажинског попе. Отац ђакон није баш био формалиста п конзервативан у свему, што се тиче богослужења. У свима мјестима те околине, па чаки у цијелој губернији о. ђакон је научио слушати сасвим друкчије проповиједи. Њих су читали или по штампаним обрасцима, или су најбољи бесједници, као нпр. саборни „кључар“ читали своју бесједу свечано и божанствено. Оил је била украшена разним изрекама, свима изразима духовног бесједништва. Овоски су свештеници више читали по обрасцима. Кад су пак говорили „на памет“, то се дешавало обично само о већим

(Наставак.)

празницима, и процовијед се говорила приближи) п) овој теми: Послије обраћања слушаоцима: „Браћо :“ или: „Православни слушаоци!“ Проповједник је питао: „А какав празник данас празнујемо 2“ и сам је одговарао: „Па, празнујемо празник такав и аљав/ „А нако је то билог — Ша то је било овако.“ Даље је проповједник кратко излагао јеванђељоки догађај, а за тим је из њега изводио ма какву поуку за паству, према самоме празнику.

Отац се Павле није снебивао од својих парохи“ јана ни обликом, ни садржином својих бесједа Проповиједи су, (ако су се ови разговори могли назвати проповиједима) говорене не на руско прквено-словенском језику, већ више на мало-руском.

Не пазећи на изразе, називајући своју паству разним неподесним изразима и нехришћанима, отац Павле је јавно изобличавао своје парохијане, Али, по мишљењу о. ђакона и других образованих ларохијана, љутња свештеникова није била намијењена онима, којима је требало. Када су, нпр., Грицка за крађу лоза, бацили у тамницу било је сасвим природно, да про повједник, благо показујући на заблубелу овцу, поучи паству да се не упушта у крађу Али, мјесто овога „добри попа“ говорио је цијелу Филипику управљену на богаташа Охрима Глатекога, кога су еви парохијани уважавали, и који је Грицка помагао новчано.

Понашање соракоћажинеког попе није могло бити да не вријеђа о. ђакона.

„Новац му не треба, у храни умјерен, сусједне свештенике избјегава, не чини никоме посјете, пргферанса не игра, увијек намрштен и непријатанг... Зашто је то таког Је ли он православни“ Ова је мисао све чешће и чешће падала на памет о Амфилохију .