Bosanska vila

1902: БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 6

Ту се о. ђакон сјети, да његов старјешина и разговоре „о књижевности“ не воли, па и духовне књиге, како изгледа, не чита. За све је вријеме о. Амфилохије видио у свештеника од духовних књига само Јеванђеље, „Кивот Христов“ од Фаррара и „О подражавању Христу“ од Томе Кемпијскога.... Чудновато! Зато је имао много свјетеких књига и оцу се Ђакону допало да прочита наслове на неколико од њих: „Археологија“, „Шреисторијски човјек“ и „Упуство за његовање пчела“.

Своју је сумњу отац ђакон повјерио једном приликом полицијском чиновнику. Поручник, Ардамон, Наливајко, администратор разријетио је једном приликом Гордијев чвор у сумњама о. Амфилохија.

— Хе, хе, хе, насмија се он (поручник се смијао кратким промуклим гласом) — хе, хе! Ах, ви сте, оче ђаконе, прост, али учен човјек! Неђете ме преварити ! На три аршина у земљу видим! У младости — у

Саксонији није био! Хе, хе, хе, Бога ми, као честити

официр! Новац не прима, ракију не пије, женскиње не лржи, власти не рачуна ни зашта; ја к њему у посјету у станиславекој бунди, окачио медаљу за попис становника и друга одличја, а он мени ни ногом да да ступи! Ја, који сам пролијевао крв за отаџбину у 296. резервном батаљону, дошао сам к њему први, а он ме презрео. Штунда и... ништа више!

— Али, ипак је непојмљиво како ово трпи управа 2 проговорио је о. ђакон као са неким убјеђењем.

Изгледало је, да мишљење Наливајкога о сорако-

ћажинскоме попи дијели и сва околна интелегенција : мјесни богаташ Архим Глати никако не може да сноси свештеника, шумар кратко карактерише о. Павла овим ријечима: „стрешан попа“.

Благодарећи тој околности, када се у души о. Ђакона скупљало велико незадовољство на намрштеног и џандрљивог попа, о. ђакон се преносио мислима у друштво поменутих личности. Компанија се скупљала или код полицијског чиноввика или код Глаткога. Кућа полицијског чиновника била је потпуно претворена у праву хемијску лабарторију. Достојни је поручник све своје слободно вријеме посвећивао овој интересантној науци. Он је растварао у шпирту разне есенције, вршио је филтрације, прелијевао, пекао и т. д. Као резултат свих ових манипулација била је велика количина напитака, ликера, ракија итд.

Као круну својих производа поручник је сматрао, једно врло сложено органско једињење, које је он из њежности називао „костоломка — што убија људе.“ Ова „костоломка“, кад се мало пије, упропашћавала је људе, изазивајући велику несвјестицу, и онеспособљавајући их да ходе.

0 тога је доста страшно било сувише често посјећивати поручника и ђакон, као човјек, који је волио мало да пије, чешђе је посјећивао и Глаткога.

Код Глаткога су била у изобиљу јела, и он, као гостопримљив, шта није износио својим гостима г Кнедле су сасвим пливале у масти, кајмак је био тако тврд, да је кашика, забодена у њега, могла подуже стајати усправно: разне врсте масла, колача, ељди чиниле су, те су ручак или ужина изгледали не као храва сељачка, већ пировање Сарданапалово.

Задрмусавши главом, која је личила на лубеницу, распукнуту на једном мјесту, што је престављало уста Охримова, гостољубиви је Глатки хранио поштоване госте до миле воље:

=— Шу, још ваљушака! нудио је он гостима: узимајте свој дио! Дао нам је Бог свакога добра. Не остављајте кајмак! Узмите! Ми немамо градске хране, нити мане с неба. Наша је ћурка баш бурка, а не само кожа и кости, као што је то по градовима; прасад како се само могу пожељети, а не као пацови! Узмите, оче ђаконе, узмите свој дио!

Гости су сепослуживали, испијали и мезетисали, а с времена ни вријеме, између „бурећег печења“ и „кодача“ водили су се корисни разговори, тј. строго узевши, дијалог се водио између о. ђакона и поручника, а Глатки је смјерно пазио разуман говор с времена на вријеме и с поштовањем би се чудио.

Говорили су о мјесним новостима, 0 политичким питањима, а каткад су се дотицали чаки философије. Али, један од најомиљенијих разговора био је о дивљаштву о. Павла.

— А како га трпи духовна и грађанска власт питао се о. Амфилохије. Зар ни један не зна за чудновате поступке свештеникове

Наливајко је скромно ћутао и ни ријечи није проговорио оцу ђакону, јер је још прошле године послао грађанским и духовним властима двије врло учтиве тужбе, али, мјесто задовољења, писац је добио кратку опомену: „Сједи мирно и не клеветај!“

Слични разговори све су више и више подбадали о. Амфилохија против свештеника, који се такође понашао грубо према свом потчињеноме Он није ишао своме ђакону, нити га звао к себи, ни о чем се није с њим разговарао сјем о служби. Уображени и славољубиви о. Амфилохије, хтео је, што но веле, из коже искочити, бринуо сео црки, старао се да служи по укусу О. Павла без „извијања“ ; намрштени старац, који је увијек ћутао, како је изгледало, није примјећавао старање свог потчињеног. Ово се овако није могло дуго стрпити: жица је била сувише затегнута.

(Наставиће се.)

с с