Bosanska vila

Бр. 6

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 111

Сан летње ноћи.

Комедија у пет чинова написао Виљем Шекепир.

Превео Драгомир Брзак. — Музика од Мендлзона.

Чин ДРУГИ.

Појава прва.

(Шума близу Атине.) Вила и Враголан улазе с тротивнит страна. Враголан.

-0, душе, куд блудиш тиг

Била.

Преко брда и присоја,

Шреко поља и осоја,

Преко стења, преко гора,

Шрреко ватре, преко мора,

Ја путујем, ја се журим.

«Од месеца брже јурим .

У краљице ја сам вила

Носим пољског зеленила;

Првенац је стража њена

У злато је одевена,

А проткана рубинима,

Те нас поји мирисима....

А сада тражим бисер росицу

„Да њом окитим цветну круницу |...

Ал збогом, дечко, ваља ми поћ',

"Сад ће краљица с вилама доћ !... Браголам.

Слушај ме, душе! Чуј нетремице,

А све за добро твоје краљице:

Њој ваља гдегод успут застати,

Јер и краљ мисли овде остати,

А Оберон је беса помамног

Што је краљица принца индиског

“Рог красног принца собом одвела,

И за свог пажа себи узела;

Краљ је суревњив, он много пати,

Јер жели принца за се имати,

Ал краљица га код себе скрива,

Цвећем га кити, срећом назива....

Ако се сретну сред ових гора,

Крај месечине, покрај извора,

С њиног ће спора виле патити,

Да ће се јадне под жир сакрити !...

Била.

Јеси ли ти Пук, звони враголан,

Штођуриш свуда незван, залудан,

Штознадеш подло посвим селима,

Плашити жене својим делима,

Што им спредива конце откидаш,

И с карлица им кајмак поскидаш

Па се вајкају, плачу, кукају

'Наставак.)

Јер задуд масло ваздан бућкају ! Знаш путника с пута скренути. Па се ругати и подемехнути! А ко ти ласка, ко те весели, Ти му учиниш што год зажели 2 ! Јеси ли ти тајог

Враголам.

Баш главом тај сам! Навикох ноћу свуда лутати И равне шале успут лупати; Краља су често сузе побиле; Кад свабим успут туђе кобиле; Јер као ждребац умем врискати Умем певати, умем пискати; У тестију се умем увући Џа кад кумица усне напући, „Да се из Купе сита напије _ Ја је ударим, па се подије,. Одвалим шаком па по зубима, Те се полије сва по грудима, И тад се вајка, прича људима ! Затим ко клупа ја се превијем, Кад бака седне, ја се извијем, Па кад се бака стане ваљати, Стане кашљати и запомагати, А ми около — шта друго знамо

Ал е пута, вило, иде Оберон! Била.

Глеи краљице! Ох; што дође он!

Оберон са својом тралињом долази

с једне стране, а Титанија са

_ својом тралањом с друге стране.

Оберон.

Овај је сусрет кобан, краљице! Титанија. Оберон овде! Тај суревњивац ! Бежите виле, ја сам проклела, Постељу, говор и све његово ! Оберон.

Стани, краљице, и умери се! Зар нисам вишејатвој господар 2 ! Титамија.

Ти мој господар 2! Онда сигурно, Ја морам бити твоја супруга 2 Ал колко знадем ти си побег'о Из мојеземље царства вилинског, Па си задуго као Коридон

У трску свир ои опевао

„Љубавне чари дивне Филиде ! Па што си сада амо дошао ( цветних брегова даљне Индије 2 Сигурно зато: што се венчава Твоја љубовца и јунакиња, Та Амазонка кратких скутова, Па си похито да јој пошкропиш И благословиш брачну постељу 2 Оберон.

0 Титанија, Како се смеде ти усудити „Да збориш тако дрско, безочно О мом познанству са Хиполитом, Кад ти знаш добро да ја познајем Твоје односе према Тезеју 2 дар га ти ниси дуго мамила И одмамила од Перугине, Коју је Тезеј силом отеог Зар твоја душа није згрешила Што он напусти и лепу Еглу И Адријадну и Антијопу 2!

Титанија.

То суревњивост твоја говори! И, чуј ме, никад, никад од онда, Ми се до данас нисмо састали У гори, пољу, гају, ливади, Крај горског врела, бистрог потока Ил на морскоме рту каменом Уз фијук ветра колоиграјућ А данам ниси твојим кавжењем Весеља нашег пир покварио, Па зато ветар бесним фијуком Да се освети нашој неслози Покупио је са дна морескога Скривене магле кужне, отровне, Па их разнео светом широким. И на земљу се магле спустише И набујаше реке дубоке, Па се разлише преко обала. Залуд се ратар силно мучио: Бачено жито пре је трулило Но што је влатно у вис избило. Гладна су стада тужно мучала По поплављеним пустим пољима. У вртовима нигде никога ; Занеме песма шумна, весела, Која се некад бурно хорила. А месец бледи поврх валова Светлећи лепо тихом светлошћу Гњевно је слао љуте грознице.