Bosanska vila

ЧОтр. 112

1902. БОСАНОКА ВИЛА 1902.

Бр

Чак се и старо доба годишње ( ових недаћа грдно измења : Мирисну ружу зима покоси, А бело чело мраза студеног Заокружише љетни пупољци, Да као ругло зими миришу. Плодна је јесен рухо скинула А од пролећа нигде помена ! „Буди гоњени чудном помамом Не познаваху рода својега! И сав тај извор зала големих Потекао је с наше неслоге Јер смо им томе дали повода... | Оберон.

Па помоз мо се! Злу доскочимо! До тебе стоји. Зашт Титанија. Да љуто вређа свог Оберона ! 2 Ништа не тражим — но ми уступи Малога принца, тог подметљивца За мојег пажа.

Тилпанија.

Остав' се тога! Од свега мојег царства вилинеког Тај ми је дечко дражи, мили ји, Јер му је мати реда мојега. У индијекоме зраку мирисном Многу сам нојцу с њоме провела Многи сам венац с томе оплела. На Нептунову песку седећи Ми смо гледале силне галије Како се морем хитро погоне. А кад од ветра једра пабрекну И она напне своје образе Па се по песку као галија (тане нихати ситним кораком — Јер је у телу дечка носила Јурећи, тобож) земљи незнаној Да свом детету купи играчке; А кад се од тог силно задија (Она се враћа као галија Пуна пунцата робе богате !

Али, ах, авај ! Она јадница смрти подлеже Дајући живот своме детету!... И њој за љубав ја сам узела Тог сиротана да га очувам,

И њој за љубав мог штићеника Не дам никоме, не дам никада ! Оберон.

Хоћете л дуго овде остати 2 Титанија.

Док Тезејеви прођу сватови.

Ако ли желиш с нама остати

И наше игре обноћ гледати,

Онда пођимо. Иначе, велим,

Боље бежимо једно од другог.

Оберон. Дај ми дечака џа ћу остати. Титанија. Ни за све царетво ни за богаство! Хајдемо, виле, брже одавде, Иначе биће свађе големв. Титанија одлави са својом пратњом, Оберон. Хајд, путуј само, али упамти:! Из ове шуме нећеш отићи, Док ми увреду скупо не платиш Хеј! Враголане ! Да л' се још сећаш ноћи звездане Кад сам крај мора једном седео И слуш'о песму бајне Сирене Коју је један делфин носпог Песма је била тако дивотна. Да су се морски вали стишали А звезде озго ниже спустиле, Да боље чујуг Враголан. Сећам се тога. Оберон. Тад сам видео — штоти не виде Малог Купида како пролеће Измеђ' облака стрелом оружан: Од једном он је лук свој подиго На једну дивну, бајну Весталку Што на западном трону сеђаше! Одапе стрелу ко да хоћаше Хиљаду срца њоме згодити; Ал' се угаси љута стрелица У чистом зраку влажна месеца, А свећеница кротка, краљевска (ООтшета даље непогођена „Љубавном етрелом малог Купида! Ал' ја сам гле до за том стрелицом Где ли ће пасти, ког ће згодити : И она паде правцем западу На један цветак бео, прозрачан Кад стрела цветак љуто обрани Он поста одмах румен пурпуран! Тај румен цветак зову девојке:

-

„Љубавна игра, шала, дангуба, И њега желим одмах имати, Јер сок је његов сплан, чудесан: Кад неко заспи, па му нацедиш На трепавице две-три капљице, Заљубиће се одмах у оног

Ког првог спази кад се пробуди И то љубављу лудом, бескрајном. (С тог' хајде на пут, цвет ми донеси Ал' дођи брже пре но Левијант Дебелим морем миљу преброди !...

Враголанда четрдесет цигло минута, Ја ћу обићи целу селену ! (Оде). Оберон.

Док тога сока само добијем Довући ћу се до Титаније Па ћу јој у сну сасут у очи. Ког првог види кад се пробуди Ма био то лав, вук, бикил медвед Ил' луди мајмун, или павијан Јуриће за њим бесно, помамно, гКељна милоште, жељна љубави) И нећу чари са ње скинути, А имам за то другу биљчицу Док ми ве дадне пажа њевиног... Ал' ко то идег Ко то долази 2 Ја ћу постати за њих невидљив Џа ћу елушати њихов разговор.

Деметријус п „Јелена долазе.

Деметријус.

Штојуриш замномгЈа те не љубим Где је Хермија 2 Где је Лисандар, Да га убијем, да се осветим, Јер она мене мучи, убија 2 Ти рече да су овде добегли 2 У овој шими ја сам подивљо Јер залуд тражим моју Хермију,

Иди! Одлази! Ја те не требам !

„Јелена. Али ја тебе требам, драгане! Ти мене вучеш као магнетом, Ал не привлачим тврдо жељезо, Но ерце моје, челик углачан. Када престане снага привлачна, Шада те нећу више гонити. Деметријус. Не привлачим те, но те одбијам ! Не иди за мном, ја те не љубим, Нити те могу икад љубити!... Јелена. И баш са тога лудим за тобом! Ја сам кб куче које кад бију (Оно евз ближа госи прилази! Ша тако и ти, Деметријусе, Поетупај са мном као с кучетом, Гурај ме, гњави, туци, ударај,

Не гледај на то да л ћу свиснути,

Ал ми допусти ићи за 1060м'! Зар могу нешто грђе, лошије, У тебе стећи п измолити

Но што је место једног кучета, Ал ипак за ме пуно сладостиг !

Деметрије.

Немој ми душу гњевом пунити,

Јер ја се гнушам кад те погледам.