Bosanska vila

Стр. 116

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902

СРПСКЕ БАРОДБЕ УМОТВОРИЦЕ

== Ху:

Пе се Содомина јабланом,

о од равно поље цмиљем и босиљем, А рудина питомом ружицом; Туд' налазе кићени сватови, Сви сватови ружу беријаху

И по етручак цмиља и босиља, А не бере од Новога Јово; Трком гони коња дебелога,

Док доћера коња до ђевојке. Ђевојци је ријеч бешједио:

„ Чујеш мене, лијепа ђевојко ! Девет И десетом тобом, ако Бог да;

сам се ја женио пута,

Дилберке. Из збирке (Ст. Р. Делића.

Изнијеће златан пехар вина, Даће ти га у бијеле руке Немој пити златан пехар вина, Нога пролиј вранцу низгривицу!“ Па отален пођоше сватови, Пјевајући и шемлук чинећи. Кад примаше Јованову. двору, Ипшетала Јованова мајка,

У рукам јој златан пехар вина Додаде га лијепој ђевојци: „На' ти чашу, моја снахо мила, Чашу прими и добро ми дошла 2“ Руку љуби лијепа ђевојка, Руку љуби, па јој чашу прими;

Наставак из 2. бр.

Добар коњиц црче под ђевојком. Код ђевојке два ђевера млада „Вид' крвнице Јованове мајке, Шћаше смакнут десету Ђевојку, Да јој попи златан пехар вина,“ А товори од Новога Јово: „Шта ћу мајци, кићени сватови 9 Закл'о бих је да смијем од Бога! 2“ (Стари свате проговара Јову: „Не кољи је, да је Бог убије, Не кољи је, не гријеши душе, На теби ће грипје' останути

И они ћеш свијет изгубити;

А нека је, нек је носе врази,

Кад' примамо моме б'јелу двору, (рести ће нас моја мила мајка

Не шће пити златан пехар вина, Но га проли вранцу низ тривицу ју

Проклето јој и т јело и душа!“ 1)

пореди Караџића, књ. У. бр. 688

Ваља

Насрадин-опа и коза.

Ју Наесрадин путем, па сретне козу. Насрадин (26 помисли, да му је сам Аллах ту козу епремпо, па је узме за рогове и врати на: пазар да је прода. муштерија се јави и

толико и толико. — Муштерија,

Чим је доведе, учита за њу. Наерадин му каже: плати козу, и рекне му, да је отјера његовој кући. Насрадин узме кову за рогове и поћера ономе што је купио. Кад је доћера до авлинскијех врата, неће коза никако у Тако Насрадин врати козу, својој кући. Кад дође други пазар. Насрадин опет пођера козу на пазар да је прода. Одмах се јави му-

врата.

штерија и купи је. Плати Насрадину и каже му да је води његовој кући. Насрадин поћера козу, а коза опет никако неће на туђа врата. Насрадин је опет врати својој кући.

Трећи пут опет тако учини, прода козу и поћера кући онога што је купио. Коза униђе у врата и ту је Насрадин остави. Кад је чојек заклао, нађе у кози драги камем и каже Насрадину.

Насрадин му одговори: „Е, с тога се она мени два пута враћала |!“

Дж.

[ ___ «75

и а Е ОДЈЕБВБИ ПРИКАЗИ.

Моје блато. Оригиналне тритовијетке Стевана Мтилијевића 1900. Издање џи шлампа књижаре С. ЈУкреновића у Бањалуци. Цијена 1 круна.

Кад сам узео Стевана Милијевића „Моје благо“ у руке, надао сам се, да ће ми та књига пружити бар мало утјехе у овим јадним нашим литерарним приликама. Лектира његовог „блага“ мислио сам, да ће ме освјежити исто тако, као што освјежава путника гутљај воде са извора, који је цио дан био принуђен да пије бљутава и неприродна пића.

Али сам се у нади јако преварио,

ОЈ

| Џиће, што ми је пружио г. Милијевић, оног је истог квалитета, које су ми до сада пружали многи наши млађи приповједачи.

Шриповијеткама свију тих млађих приповједача, па и Милијевића фали оно, што би им радове очувало за сва времена, а то је силно богаство осјећаја и појетичко одушевљење. Други су писци кадри, кад пишу о црвима у сиру, да створе право умјетничко дјело, Милијевић и кад пише о љубави, није у стању да створи ни бољу приповјетку. Скицама Милијевића фали она пурпурна драж, којом еви прави пјесници прелијевају своје радове и која сваком раду дарива неку необичну љепоту. |

Милијевић пишући своје скице посигурно је имао намјеру, да у њима изнесе колорит евоје околине и свога времена.