Bosanska vila

Бр. 6 · И 1902. БОСАНСКА. ВИЛА 1902.

Стр. 117

Ја као читалац потражујем од њега, да из њекових скица добијем јасну слику људи и околине, коју је описивао,

Кад сам прочитао његове слике, нијесам могао вјеровати, да су Босанци заиста онаки људи, како их је приказао Милијевић. Ја не вјерујем, да су то све беспосличари, људи, који непрестано носе у устима српско име, српску прошлост, српске гусле, српске цареве, краљеве, војводе и јунаке; људи, што иду од забаве до забаве, од села до села „гдје се прича, загонета т треклата“. Ја не вјер ујем, да у Босни живе само треклатала, него тамо живи много

вриједних ерпеких сељака, занатлија 1 трговаца, људи,

што воде силну борбу за опетанак.

Мени саевим чудновато изгледа, да Милијевић, посматрајући тај народ, ништа друго код њега није опазио, него само уживање.

А зар га ни најмање није занимао њихов друштвени и породични живот, њихове жеље и осјећаји, њихов поглед на живот и свијет, њихова борба за опстанак и њихови идеали.

Те би га све ствари можда заинтересовале, да је боље посматрао и изучавао особе, које је описивао, да је завирио у њухову душу, а не само што је, побро, посматрло њихову спољашњост.

Да је Милијевић завирио у душу својих особа, даје пратио и најекривеније покрете њихове душе, па да их је кашње хармоничним тоновима приказао у правој и природној свјежини, те би особе тада ступиле пред нас пуне топлог живота, и ми их не би никада заборавили, а овако их заборављамо, чим оставимо књигу из руке, јер то нијесу особе од крви и живаца, него од папира, које говоре, које се крећу по команди Милијевића.

Ни једна Милијевића приповијетка нема садржине, ни једна његова особа не ради ништа, него обично преклата. На спољашње описивање особа уложи он цио труд, потроши и сувише много ријечи, али и поред тога силног описивања, не бих био у стању његове особе упознати, кад би их случајно сусрео на улици.

Па како Милијевић описује своје овобе 2

Да наведем његове речи.

Из скице „Сретно се свршило:“ А носић. -Е Одгриз о би га, па онда сам плакао, што сам учинио. Усташца — мали Прово о акте ел нека или још нешто елађе цури.“

Из „Талине породице“ : Кива била грлице моја Нек се зна ко ти је оа била. Нек се зна, ко те је повијао и пупак одрезао,“

Из „Оџамара“ : „Садл сека Ружа пљуну, прегази ногом и прекрсти се, па ће натемате ђлволе, кољено ти се затрло“

Тако лијепим описима кипти „Благо“ Милијевића. Из тих описа најбоље се види његов фини укус.

Његове скице „Дели Црногорка“, „ЛМљезинац“, „Побралпили се“ ш „аполион Бунатарте“, тако су површне ствари, да није вриједно о њима ни говорити.

СОкица „Господин син““ треба даје хумористичка ствар. Мени изгледа она шала и сувише жалогна. “Калосна ради тога, што се могао наћи Орбин Босанац, који ће српског сељака приказати онако глупа, као што га је приказао Милијевић. Руку на срце господине Милијевићу, па реците, да ли сте заиста видјели онако глупа Србина сељака, као што сте га оцртали у оној скици. Онај сељак је само чедо ваше јадне фантазије.

Скице „Оџачар“. „Сретшно се свршило“, „њажевиг пет натолеона“ ; Усташки писари“ ; „Стрижено

кумство“ ш „Хаџи Талина породица“ опет су без икакве садржине, без икакве љепоте, раввучене, препуне досадних детаља и несносног описивања природе и људи. Те ситнице нити су му какве реалистичне слике, изведене снажним и свјежим бојама, нити њежни пастели, оцртани лаким и љупким тоновима.

Ја не знам, шта је поштовани уредник „Бранкова Кола“ могао похвалити у секици „СОтрижено кумство“г Шта се њему у тој скици могло допасти 2 зијеј није никакав. Радње нема никакве, Локалног колорита и сувише мадо. Одртавање карактера врло површно. Никакве снаге у језику. А природне слике Без икаквог штимунга и појезије.

Шта би му дакле могао похвалити Силно знање народних фраза и пословица — и ништа више.

Једино ми се допала Милијевића скица: „ Сича Мтлаар у /ЛТувеју“, ради њене здраве шале, али и она је и сувише претрпана ситницама, које јако сметају

· љепоти саме скице.

Милијевић нема дара.

Дар се не састоји у обичном фотографисању особа, у цртању њихове спољашњости.

У скицама изнио је Милијевић само врло рђаве фотографије појединих особа а није створио праве слике оних људи. Рђава слика изведена руком, увијек је љепша и од најбоље фотографије ; статуа ижђељана из мрамора, много је љепша и од најсавршенијег (урзађео5з-а, јер из слике, из статуе, не говори само хладан глас природе, него топли и јаки осјећаји умјетника, што је дјело створио. Зато се само онај може назвати даровитим умјетником, који је у стању своме дјелу дати нешто од своје душе, од својих осјећаја. Гдје тога нема, тај приповједач није у мојим очима умјетник, него обичан дилетант

У екицама Милијевића нашао сам врло мало осјећаја

Милијевић нема дара, а нема ни спреме за бољег приповједача. Њему, Коровићу и другим млађим приповједачима фали спрема.

Сликари, вајари и композитори, прије но што се одаду на стварање правих умјетничких дјела, спремају се, штудирају по неколико година. Код нас пишу људи приповијетке, који нијесу свршили ни средњих завода, а камо ли, да су стекли какво више образовање. Но осим тих школа, сваки приповједач треба да прође и кроз неку т хничку школу, гдје ће научити технику приповијетке. Истина Бог, та је школа тешка, досадна, она захтијева много труда и муке, али докле год кроз ту школу не прођу сви наши млађи приповједачи, па и Милијевић, неће никада постати прави умјетници, наго обиче дилетанте.

Стога р. Милијевићу изучавајте непрестано велике писце. Старајте се, да дознате из њихових радова њихове умјетничке намјере, старајте се, да дознате како су у њиховим умјетничким дјелима Седапћкећ ита Рорт етпу тетотаеп утра, те ће те можда са таком спремом једино бити кадра Ваше нове радове спасти од заборава.

Беч. Павле Лагарић.

КЊИЖЕВНЕ И КУЛТУРНЕ БИЉЕШКЕ,

Промјена календара. Читамо по листовима да се и васељенски патријарх цариградски слаже са промјеном календара и са лијепом мишљу, да сав хришћански евијет има један календар. Пагријарх је,