Bosanska vila

Стр. 882

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 18. и 19.

Светосавска ноћ.

Прича из српске прошлости

= Мила. —

(Наставак.)

звега нестаде, и ја се опет нађох у мраку, високо над земљом.

а > Подне је... На широком пољу поредао ИУ се шатор до шатора... На све стране добри коњи и јунаци... Чудно!.. . Два окола један према

другом, а не можеш знати, који ли је наш, а који непријатељски.

Исти соколи, јунаци, иста одјећа, исти шатори, оружје и опрема бојна, као да је све на једном ју-

наку ... А у оба окола чује се лијепа српска ријеч. — Шта је овог питала сам чудећи се. — Ко је овдје непријатељ 2 — Нико — и обојица, — рече мој вођа. Рођена

се браћа туку.

— Браћа! — вриснух... У исти час затрубише трубе, узвикнуше јунаци, захрзаше коњи, затутња земља, зазвеча оружје и стријеле заклонише сунце. Настаде страховит окршај.

— О Боже, — промуцах — страхоте! облаци се подигоше од прашине, ништа се није могло видјети, чула се само ужасна сјеча.

Сунце се смирило, кад се бој докончао.

По разбоју били су у нереду разбацани калпаци, оружје и саломљене кости јуначке. А на све стране текла је црвена крв, коју освјетљаваше пошљедње сунчане зраке. Крв се сијала на сунцу и пекла ме.

— Ах, братска крв!

— Ох, дај да дође тама. Не могу гледати овај јад! — рекох вођу, молећи.

— Одмори се за час — рече и сам доста узбуђен.

И настаде тама, али само за кратко, јер за часак постајаше све видније, док зора не заплави и у сред свитања чух узвике, за које би се прије могло рећи да су радосни, него да су убојни.

Трагови синоћњег покоља бијаху у неколико отклоњени. Трупине су у дубоке јаме закопане, од њи-

хових гомила оста на широком пољу неколике могиле. _

Рањеници су однесени у шаторе; а локве усирене крви опрала је бујица, која се око поноћи пролила из облака.

Да није и само небо плакало на безакоња земаљска 2

На све стране журило се и спремало... Шта ли је тог Синоћ још смртни непријатељи, као да су се измијешали, као да теже неком вишем циљу, као

да очекују нешто више од живота; — очекују светитеља. | Труба се три пут огласи. — Војници се постро-

јише и пођоше истоку.

Пред десним околом ишао је, у сјајној свити, човјек високог раста, танак, дуге смеђе косе и великих грахорастих очију. Господско чело понешто му се уздизало на широким веђама; а око уста, која је окружила кратка широка брада, лебдио је осмијак... Крај њега је било свештенство и млађа властела.

Пред другим околом ишао је човјек средњега раста, широких плећа, одјевен у сјајно господско руво. Имао је коврџасту, црвенкасту косу и дуге брке, широке састављене веђе, орловеки нос и горда пупчаста, уста. Црно око ванредно се сијало и пресијецало те преко срца... Уз њега је био цвијет јунака у најљепшој снази.

(Оба великана другога.

У даљини угледа се прашина... Трубе почеше тихо свирати као на молитву, а сва војска скиде капу и клече, па и оба великаша клекоше.

Прашина се размаче и указа се неколико коњаника око великих колница.

ишла су ћЋутећи један поред

Војска поче у глас појати. Коњаници приспјеше. Са колница сиђе млад келуђер и узвикну: Браћо! — Оба великаша потрчаше му на груди и тако се сва тројица спој ише у један загрљај. Кад то примијетише, покушаше да се извију из калуђерског наручја, али он их још чвршће пригрли и приведе колницама.

Коњаници су поскакали и скинули терет са. колница.

Калуђер им заповједи да отворе.

Момци дигоше кожу, која је била пребачена преко терета и свима се пред очима указа сури мртвачки ковчег.

Сви ес највећом побожношћу узвикнуше.

— Отварајте! — заповједи калуђер,

— Брате! — покушаше да замоле оба великаша али им већ при првом спомену застаде ријеч у грлу и они ућуташе.

— Отварајте! — понови калуђер и не осврћуби се на њих.

Свештеници приђоше и подигоше заклоџац, а млади калуђер у сузама и са највишом пажњом подиже покров.

Они викнуше: „Оче!“ — падоше на кољена.

(ва је војска клечала и била у највећем узбуђењу. — Да, отац, — рече калуђер. — Отац, коме ви ни у гробу не дате мира. Куд наумистег Зар се не сјећате страшне клетве, коју отац остави непослушникуг Хоћете ли да се обори на вашу главу, на главе