Bosanska vila

Бр. 18. и 19.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1909.

Отр. 883

ваше дјеце2 На кога подигосте руку:.. Чију крв пролисте 2 Нијесте ли одговорни Богу, за овај народ који вам је повјерен, као и за рођену своју дјецу“... Ваши гријеси постадоше тешки светој сјени великог Немање. ПШоштедите оца свога, покајте се несрећници!

— Прости, брате! — промуцаше обојица у исти часак:.

— Не још! Загрлите се! Ту на кољенима над светим остацима нашега родитеља, заклећете се страшном заклетвом на вјечиту љубав и пријатељство.

И они се заклеше: заклеше се најстрашнијом клетвом над мртвим родитељем и пред живим братом. А Бог их је са неба гледао, пошљедње сунчане зраке падоше на земљу и обасјаше три главе у загрљају, главе синова Немањиних.

И опет је настала тама и опет смо летјели у бескрајност. .. За час се створисмо у неком метежу. На све стране журба, лупа и пјесма.

У красној равници, која изгледа као божји перивој, подиже се нека огромна грађевина.

Подне је. — (Сви се раденици журе. Још по који ударац, још један пљесак мистријом, па да се сви предаду одмору за два часа. А што је прво и најглавније да се поткријепе.

Око звоника, који је на страни, уздигнуте су високе скеле.

Звечци зазвечаше, знак да се прекине рад. Сви радници похиташе доље. На скелама остадоше само још двојица.

— Мајстор Радаче, —- рече један младић који се први почео спуштати, — немој на ту страну до зида, чини ми се да је даска попустила, осјетих да ми се под ногама заљуљала.

— Не бој се за мене, младо сараорче. Прелазио ти је мајстор Радак и преко већих опасности. Није ово мени први звоник.

— Не дај, Боже, мајсторе, да сам тако и помислио. () твом раду прича се на далеко. Али знаш, свима је нама дужност, да те. опоменемо, да те причувамо! = Да ме причуватег А зашто г

—- За то, што си отац троје сирочади; што си им једини хранитељ и бранитељ. Док ти је домаћица била у животу, дужност ти је била да се сам чуваш, за своју кућу, али од кад твоја дјеца остадоше сироте, без мајке, свима нам је дужност од Бога, да им оца причувамо.

— Лијепо збориш, момче, хвала ти! Али ти је опомена излишна, мајстор Радак зна кад —- даска пуче. Два јаука, јаук страха и јаук ужаса спојише се и проломише ваздух.

Млади сараор леже и објеручке се ухвати за греду да и њега не одбаци заљуљана скела.

Раденици дрекнуше и скочише од ручка, јер у њихову средину паде мајстор Радак и начини крваву масу меса и костију.

На другом крају пред мадом земуницом, сједиле су двије дјевојчице. Млађа је дувала у ватру, а старија је дрвеном жлицом мијетала по гвоздењаку, у коме је врила чорба. Дјечко, млађи од њих двију, доносио је сваки час грање и метао на ватру.

— Хоће ли бабо скоро доћиг упита млађа дјевојчица брижно.

— (вакако, свакако, — рече старија важно и окуша чорбу. За тим пружи и сестрици, која жудно посрка, па онда на ново захвати пуну жлицу и пружи брату, који је већ напућио уста.

Дјечко је сркутао и облизивао се. Дјевојчица постаде нестрпљива и рече: Попиј све јер ћу ти узети.

Дјечко у једном великом сркуту покуса све, па онда обриса рукавчићем уста и погледа молећи сестру — дај још!

— Не дам. Никад ти није доста! Набрецну се

сестра, али ипак захвати пуну жлицу и пружи му. Дјечко баш удеси како ће сркутати, кад зачуше звечке.

— Звечи! — викну млађа дјевојчица и одскакута стазом.

— Звечи! — рече и дечко који је имао пуна уста чорбе, загрцну се, опече језик и стаде еркати ваздух.

— Пази! — викну му сестра кроз смијех. Али је он не чу, већ хитну кашику у траву и одскакута за сестрицом.

— Да Бог сачува са овом дјецомг — гунђала је дјевојчица гласом неке стар-мајке.

У том се зачу грозни јаук и дјевојчица угледа како нешто слеће са звоника.

Она није схватила шта се догађа, али је осјетила да је то ужасно, да је кобно. А кад је за час видјела, да јој братац и сестрица трче вриштећи уз кукњаву жена, она само врисну: — бабо! — и полеђе као вихор грађевини.

Сви се раденици искупили око мајстор Радака.

Другови скинули капе па у тузи гледе у земљу, по неки брише сузе. „Жене тихо наричу, а дјеца пиште да се, што но кажу до Бога чује.

На један пут се гомила евјетине стаде угибати и са поштовањем пропустише неког младог калуђера, који журно корачаше мјесту гдје је несрећа.

Калуђер дође до несрећног Радака, њежно обухвати најстарију дјевојчилцу, око које су се трудиле жене да је отргну од очевог тијела. Лјевојчица покуша да се отргне, али кад се окрете и угледа калуђера, она саже главу и допусти, да је жене одведу.

Братац и сестрица пођоше за њом.

Кад дјеца одоше, калуђер заповједи женама да ућуте и да се разиђу. Па онда се наже над Радака и заповједи да донесу воде.

Раденици га одмах послушаше и за миг ока створише се двије пуне ведрице до њега.