Bosanska vila
Отр. 884
1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.
Бр. 18. и 19.
Кад донесоше воду. калуђер узе од једне жене рубац, замочи га у воду и испра ране. За тим рече људима да донесу какав чаршав и да га положе на земљу.
„Људи то одмах учинише.
— Сад еви на кољена! — рече калуђер, скиде крст са груди и положи га Радаку на груди. Па поче дугу и топлу молитву.
Молили су се дуго и дуго, док се најпошље калуђер не пригну Радаку, подиже крст са груди прекрети га њим у ваздуху, положи на уста и опет га подиже и прекрсти. Тако је поновио три пута. Код трећег пута Радак јекну.
— Кив је! — викну један мајстор, који је до њега клечао.
— Кив је! — захори се по раденицима.
— Мир! — рече свечано калуђер и све се ућута.
Настаде опет молитва, молили су се дуго и искрено.
Калуђер је управио поглед у небо, а народ у њега.
Радак поче тихо јецати груди му се полако подизале. — Сад га пажљиво положите на чаршав и однесите у болницу, — рече калуђер. — Поднијеће много бола, али бе својој дјоци остати жив!
Раденици подигоше и однесоше Радака.
Калуђер пође за њима, али му препријечише пут дјеца Радакова.
Најстарија дјевојчица љубила му је жарко ман-
тију, понављајући кроз сузе: — да тебе не бијаше светитељу, ми сад несби никога имали!
Имали би Бога! — рече благо калуђер, подиже дјевојчицу пољуби је, а тако и оно двоје, благослови их и пође даље.
Једна жена рече тихо: — о је студенички архимандрит ава.
— Свети Сава! — исправише је радници, „Свети Оава !“
(Наставиће се.)
оре
Вече.
ђу околу лепом — мирисавом лугу
2) Дубраве се круже горе и пропланци; Цвркутом се птица јавља своме другу, Лепршају крила као лаки санци.
У тој лепој дољи манастир се бели,
А дашчара трошна то је звоник стари; Уздигла се небу кб да определи:
Још одакле само правда господари.
Криваја.
Вес
Из камена хладна бистра вода тече, Уморан и сетан крај њега сам сео; На зефиру лаком већ стиже и вече, А сунце се крије за пурпурни вео.
Зар се сунцем зове — па се тако крије: Са колајном сјајном као јунак прави Над земаљском злобом бори се и вије Сад се губи, тоне у простор крвави.
Бор. Л. Ценић.
Мој сапутник.
— Приповијетка —
Мажселиме "Оро.
Превод Милана Матића.
(Наставак.)
4. |
| водосија очекивања наша није оправдала. Дошавши тамо, нађосмо већ до 400 људи, који, као и ми, тражаху рада, и који, као и ми, одмах бјеху принуђени да се задовољавају гледањем грађења пристаништа. Од раденика бјеше Турака, Грка, Грузинаца, Смоленаца, Полтаваца и божјака. Свуда, у вароши и ван вароши тумараху гомилицама мрке, јадне, жалосне прилике гдадних људи, а око њих, као вукови, облијетаху азовски и тауријски божјаци.
Божјаци најприје и нас држаху за „гладнице“ и гледаху да од нас хране траже, јер у великој навалици скидоше Шакру чекмени,) што сам му га купио, а мени торбу пресјекоше. Али послије неколико ремонстрација добисмо све опет натраг, јер то бјеху као нека врста духовних и социјалних сродника наших, Божјаци су племенит, и ако по некад Ђаволски лукав народ. р
Кад смо видјели да овдје за нас нема рада и да
1) Чекмени = козачки огртач.