Bosanska vila

Бр. 18. и 19.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

бтр. 385

ће се пристаниште и (без наше помоћи саградити, бјесмо доста ожалошћени и одатле пођосмо у Керч.

Шакро је одржао ријеч и оставио ме на миру, али је страхота гладовао и бјеше мрачан, тужан и невесео као дарјалски кланац) Кад кога види да једе, а он шкљоца зубима као курјак; а кад ми поче причати колику би рпу јестива могао потрошити, мени се смрче од огорчења. Од неког доба поче се сјећати женскиња, најпре нестално е уздахом, и осјећањем сажаљења, за тим чешће, и с оријенталским осмијехом. Најзад тако далеко забразди, да ни једно женско ухо, у сусрету на путу, није на миру оставио, а да га са своје практично - философске тачке гледџшта не укаља прљавим изразима, 0 оваким и онаким особинама и о спољашњем изгледу њихову. То је јасно говорио да сам и ја чуо. Оно женама тако слободно мишљаше и е таким познавањем ствари, да се човјек згади. Шробао сам доказати му да су жене створења божја, која никако за њим не изостају; али сам се увјерио, да га је ово моје мишљење увриједило, и пошто је моје упоређење жена с њиме узео као срамоту за се, — то сам ово питање скинуо с дневнога реда, и да га оставим за прилику, кад се једном Шакро наједе и кад буде сит.

Путујући за Керч, нијесмо више ишли обалом него степом, да бисмо што више пут скратили. Имали смо још само једну јечменицу у торби, тако од три фунте тежине, коју смо за пошљедњи грош у једнога Татарина купили, Због овако жалосног положаја нашег, кад стигосмо у Керч, бјесмо неспособни не само рад тражити, него не бјесмо кадри више ни да се крећемо. Шакро покуша по селима просити хљеба, али узалуд, одсвуда, са сваке стране чује се кратак одговор: „Много вас је!...“ ИМ то је истина, јер ове тешке и гладне године бјеше страхота много свијета што је од милостиње живило. Они иђаху пјешке по троје, 20 и више у гомили, иђаху с дјецом на леђима, или у наручју, и то бјеху биједници и јадници са самртним бљедилом на лицу, у коме не бјеше, како се чињаше, ни капи крви, него мјесто ње као да циркулише нека нездрава, покварена, мутна течност, Много је рећи, кад испод њихове већ извјештале коже стрше кости, да је страхота погледати, јер иза. зива страшно осјећање бола и горке одвратности.

Гладна, полунага и путем утучена дјеца, дераху се и плакаху, звјерајући тамо амо својим оштрим очицама, жудно упирући погледе своје на гумна, или још непожњевена жита на њивама. Па кад тако тужна и жалосна погледају на своје старије, изгледа, као да питају зашто су најзад створени на овоме свијету. По каткад прогигају и по неке таљиге у којима сједи по нека стара жена, с приликом скелета

својега. И тај костур тера кљусе у таљигама; око

') У Кавказу на подножју Казбека.

жене пуно дјечјих главица, које жалосно и с изразом ћутања блену у земљу себи непознату. Кљусе у таљигама већ посустало, једва се миче, тужно главом климајући, разбарушене гриве, јадно и жалосно. А поред кола и за њима иђаху редом људи и жене погнутих глава и спуштеним рукама које изгледаху као бич. Поглед им бјеше већ омртвио и расијан али сад већ не с изразом због грозничаве глади, но онако са неисказана страховита рада и невоље. И све то креће се тако тајно, полако и мирно у непознате земље, које као да се бојаху несреће ових утучених невољника, што присуством својим ремете мир срећних људи, којима се у походе долази...

Оваких мртвачких пратња — (без мртваца сретали смо сијасет... По каткад, кад бисмо се с њима сусрели, или кад би нас сустигли, питаху нас лаглно и бојажљиво:

— Је д' још, браћо, село далеко 2

А кад им одговоримо, они уздишу и ћутећи

нас мјере. Мој сапутник није могао трпити у прошњи непобједне конкуренте. Оно хране, што је имао — по-

трошио, па, и ако је напор пута и лоше хране издржао, опет није толико исцијеђен и жалостан као они, који би се већ по праву оваког понижења могли поносити. Зато, кад год их је видио, он је говорио: урле, гле! опет иду! фу, фу! пи, пи, пи! Куда ћер Куда идуг Да им није што Русија тијесна 2 То не могу да разумијем. Народ је у Русији врло глуп!

А кад му објасних узрок глупости рускога народа и његова пута у Крим, он то не хтје вјеровати, него зловољно, тресући главом рече: „то не разумијем ! Како то може бити Код нас у Грузији нема таких глупости !“

Страшно уморни и гладни, дођосмо у Керч. Стигли смо у мрак и бјесмо приморани преноћити на обали под паробродским ћупријама. Не шкоди ништа сакрити се. Шрије но што смо овдје стигли, дознадосмо, да су сви божјаци, који су Керч оплавили, уклоњени одавде, те се бојасмо да не паднемо полицији у шаке. Како Шакро имаше загранични пасош, то смо мислили, да бисмо на случај каква заплета е полицијом, могли рачунати на његову помоћ.

Цијеле ноћи запљускиваху нас непрестано таласи морски, и у зору изишли смо отуда влажни и укочени од зиме. Цијелог дана тумарасмо поред обале и све, што смо зарадили, бјеше један гривјеник (10 Пара) што сам добио од једне попадије што сам јој донио џак диња с пијаце кући.

Сад смо морали преко мореуза прећи у Таман. Ни један једини морнар не хтје иле превести на ону обалу онамо, и ако сам их за то сувише молио. Сви бјеху заузети послом с божјацима, који су овдје, прије нашег доласка, многа јунаштва починили, па и нас су, са истих разлога, убрајади у ову категорију људи.