Bosanska vila

ОСтр. 886

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 18. и 19.

Кад се већ смрче, онда ја, зловољан на злу срећу своју и на цио свијет, ријешим се на један одважан корак, и, већ у мрак, остварењу.

приступим његову

9:

Отидем, дакле, са Ш!акром полако до даринар. нице, поред које бјеху ланцима утврђене и ушарафљене три шалупе за зид кеја. Бјеше помрчина, вјетар дуваше, шалупе удараху једна о другу, а ланци звекетаху, и тако ми 6) 'ше лако дочепати један беочуг у ланцу да га извучем.

Изнад нас, од прилике за 5 аршина, одаше горе доље звиждућући један царински стражар. Кад дође близу нас, ја прекинем посао, а то је мјера сувишне обазривости моје. Стражар није могао ни елутити да је ту један човјек до гуше у води, који се излаже погибљи да сваког тренутка навалу таласа отклони. Међу тим ланци звецкаху непрестано и преко моје воље. ШТакро већ лежаше на шалупи и нешто гунБаше, али у шуштању таласа нијесам могао разабрати шта булазни. Најзад беочуг бијаше у мојим рукама. Један талас шчепа чамац, и, док тренеш, пребаци га за пет саша (8 аршина = ! саша) далеко од обале. Ја сам се чврсто држао за ланац, пливајући поред њега, за тим се успужах у чамац, извадисмо двије даске из пода, намјестисмо их као весла и тако поЂосмо. Изнад нас лебђаху облаци, под нама кретаху се таласи, и Шакра, како је сједио на крми, од један пут нестаде испред мојих очију; наскоро за тим испе се високо изнад мене, и дерућби се, сруши се на мене. Ја га посавјетујем, да се чврсто приљуби ногама уз чамац, а он то већ бјеше учинио, и забраним му викати ако није рад да га стража чује. И он ућута. Цијелог времена држао је весло на крми, јер ни мало времена нијесмо имали, да бисмо улоге промијенили, и бојали смо се да се у чамцу крећемо с мјеста на мјесто. Ја му подвикнем како треба чамцем управљати и он ме је разумио, послије је њиме лако руковао као прави приморац. Даске, које нам мјесто весала бјеху за овај посао готово излишне, само ми начинише жуљеве на рукама. Озади вјетар дуваше на нашу крму, и мало ми је било за тим стало куда нас гони, само ми је то задало муке, што нам курс на мореузу наопако иде. Међу тим то је лако било погодити, јер свјетлост из ЊКерча још се могла видјети, а таласи са стране према нама љутито шуштаху, одбијајући се један од другог. Што год дубље у море улазимо, таласи све јачи и помамнији. Једна врста бјеснила њихова толико бјеше појмљива, да екруши и душу и срце... Чамац почиње хуктати све брже и грдну смо муку имали, док му правац дадосмо. Непрестано и неизмјенце, падаемо низ таласе у равну површину морску, као на крилима излијетасмо опет на површину; ноћ

а одмах за тим,

све мрачнија, облачина све црња. У тамној ноћи за нас у Керчу нестаде свјетлости а призор страховит ! Бјеше као да ова широка површина, расрђена водена маса, нема баш никаквих граница. Ништа се друго не види, осим таласа, који из помрчине јуре ка чамцу. Једно ми весло избише из руку, а друго спустим у чамац, па се ухватим рукама за крајеве чамца. Кад год се чамац залдети уз таласе навише, а Штакро завије колико га глас доноси. Онесвијешћен бјеснилом таласа, ја бијах мали и немоћан у овој помрчини, опкољен са свих страна дивљим елементима. У великој бризи и ·-притиску душе видио сам око себе само једно страховито јединство — свуда саме самцате таласе «с бијелом површином и над собом облаке, који се скупљаху и растураху као и таласи. Мени бјеше само једно појмљиво: све, што око мене бива, могло би бити страшније, јаче и помамније, и тиштало ме то, што је то тако мирно било. бјеше неизбјежна.

Омрт Али овај неумитни закон, овај нивелман на граници између живота и смрти, мора се ма како љепотом ублажитл, иначе он остаје опет рапав и груб. Кад бих од двије опасности бирао једну: или у ватри да изгорим, или да се удавим у каквој баруштини, ја бих пристао на ону прву опасност, зато што је то достојније за човјека.

— Да намјестимо једрило! викну Шакро.

А гдје ти је — упитам га.

— Од мога чекменија...

— Дај га овамо! Крму не напуштај!

Шакро се љуљаше на крми, тамо, амо.

— Држи!...

И добаци ми свој чекмени. Шузећи по чамцу ја одвалих још једну даску, за тим извучем један рукав чекменија и метнем га на сједиште чамца, притиснивши га кољенима, и тек што бијах узео други рукав и скут, а оно се деси нешто неочекивано... Чјамац отекочи у вис, захукта се оздо и ја од један пут огревох у води, држећи у једној руци чекмени, а другом шчепам уже, које споља поред чамца привезано бјеше. Таласи, шуштећи, прелијеваху ми преко главе, и слана, горка вода уђе ми у уста, уши, у нос... Ухвативши чврсто рукама за конопац, избијем на површину воде и опет потонем, ударајући главом у чамац. За тим бацим чекмени у чамаци онда покушам и сам да ускочим унутра. Један од десет узалудних покушаја поможе ми те савладах чамац, и чим уђох у њ, а Шакро одмах, истог тренутка, сруши се у воду, и објема рукама дочепа се конопца. Конопац, као што рекох иде око чамца кроз гвоздене беочуге споља за чамац зашарафљене.

— Ја сам жив — викнух му.

У исти мах он изби на површину и претури се у чамац. Ја га ухватих и на један пут обојица се нађосмо „лицем лицу“. Сједнем на чамац као на какво кљусе, одупријевши се ногама о уже као о узенгије ;