Bosanska vila

Бр. 18. и 19.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902,

55

Стр. 887

али то ми је био несигуран положај, јер сваки талас могао би ме с овога седла лако истиснути. ШТакро се ухватио рукама мени за ноге, а главом навалио ми се на груди, сав дрхти а од зиме цвокоће зубима. Мора се радити ма шта. Чамац бјеше по дну услађен као маслом премазан. Рекох Шакру да мора опет у воду. На једној страни чамца да се ухвзти за конопац и добро да се држи, а ја ћу то исто радити на другој страни. Али, мјесто одговора, он поче главом климати. Таласи, у дивској игри, непрестано узлијетаху изнад нас, и ми се једва дочепасмо својих утврђења. Једну ми ногу конопац страшно огудио. Свуда на хоризонту отворено, воденог поља издизаху се и спуштаху високи брегови воде, с великом хуком таласа. Ја још један пут поновим Шакру, шта сам му казао и то у облику заповијести. (Он поче још јаче главом климати, међу тим оклијевати се не смије. Ја му одгурнух обје руке, да га укљукам у воду, не би ли се ухватио рукама за конопац. И тада наступи нешто што ме је ове ноћи више, него ишта до сад уплашило.

— Ти хоћеш да ме удавише — гунђаше он, гледајући ме.

То бјеше заиста страшно, Страшно му бјеше питање, још страшнији тон питања, из кога се могло заџазити његово плашљиво покоравање факту, с мјешавином бојажљиве молбе за живота, као и пошљедњи уздисај човјека, наслоњена на надање, да се пошљедњи часови његове судбине избјегну. Најстрашнији бјеше поглед лица, самртничким бљедилом превучено.

Ја му подвикнух: „Дршж' се добро!“ па и сам скочим у воду, држећи се за конопац, и у томе ударим ногом у нешто тврдо, немогући од убоја разазнати шта је то. Обузе ме нека топлина, занијех се од радости, и толико ми се снаге поврати као никад дотле.

— Земља! — подвикнух-

Велики поморци, који су учинили разна открића, кад су наишли на који комад земље, викали су овако

као и ја; али сумњам да су могли јаче од мене ову ријеч изговорити. ШТакро тако исто викну, и обојица, уђосмо у воду; ади се опет брзо охладисмо. Вода нам дође већ до прсију и нигдје не спазисмо никакав знак сухе земље, Таласи овдје бјеху тромији и више се горе не издизаху, него се тешко ваљаху око нас. Нашом срећом чамац из руку никако нијесам испуштао, те сад обојица пођосмо, држећи рукама једнако своје епасиоце — конопце и пођосмо онако маливрсуме, вукући чамац за собом, поставивши га у свој природни положа.

Шакро нешто мрмљаше и смијаше се,. ја пак бијах забринут. Ништа се не види. Иза нас и десно од нас шуштање таласа бјеше јаче, а лијево тише; ми ударисмо лијево, Под ногама бјеш» тврдо, пјескоВито, али сасвим неравно дно, које овдје-ондје не могасмо дохватити, те морадосмо ногама и по једном руком пливати, а и чамац вући. По каткад дође нам вода до кољена. У дубоким мјестима Шакро се дераше а ја дрхтах од страха. На један пут ето спасења ! пред нама сијевну ватра.

Шакро викну колико га глас доноси, али мени нешто брзо на ум паде, да је чамац државна својина, па ту мисао натоварим и Шакру да се мало њоме понесе. Он мало застаде, али, послије неколико минута, чу се опет лагано јецање. Умирити га нијесам могао, то је било немогуће.

Вода све плића... Сад до кољена, сад до чланка) али ту јој је крај! а ми државни чамац још вучемо. Даље пак снага нам не допушта да га вучемо,. него га остависмо. Нешто црно, као коријен неког дрвета бјеше нам на путу. (кочисмо тамо и ударисмо боси у неку бодљикаву траву, а то од стране сухе земље бјеше негостопримљиво; за тим потрчасмо ватри, која за једну врсту далеко од нас, весело торукаше, као да се смијеши према нама; али око нас још помрчина...

(Наставиће се.)

дани и

Песме у прози.

Лалаге.

Језеро пуно белих, водених ружа, што се љубе својим круницама. Око њега тио, мирно. амо по кат. кад зацвркуће ластавица, далеко неђе загуче грлица или весело зашумори жалосна врба, а њене гранчице сањају у пурпурној дражи сунчаној.

„Ладаге, где си, да чујеш то весело шуморење, весело, као весело ћеретање детиње и слатко, као и твоји дубоки и слатки уздаси.

Јесен.

Јесење небо мутно, тужно, суморно. Улице мирне, пусте Мртва тишина, коју тек по каткад нарушава тешки кашаљ неког старкеље, и јецање хладног јесењег ветра, у голим гранама старих јасика. Ветар се заплаче. (а витких гранчица скруни се по неколико суза. ... и опет наступи мртва тишини.

Павле Лагарић,

= (2/3 се)“