Bosanska vila

1902 БОСАНСКА ВИЛА. 1908

Бр. 18. и 19.

Џезмија.

Историјска прича од Намик Кемала. СО турскога преводи Алекса Ј. Поповић.

(Наставак.)

: ХУШ.

' сманлијека војска за годину дана уништи три ђ велике ордије:) персајске, и освоји им Ђурђинску и Ширван. Обје су земље биле свака за себе господари, а осим њих заузели су Карадаг и Магану, околне китњасте предјеле. Ове

по сх

су хтјели формално присајединити великој османлијској држави, која се под силним султанима, Сулејманом и Селимом знатно ширила.

Е, али свака је срећа промјенљива, и ништа није на овом лажном свијету стално, с тога је и господетво Османлија у Пгреији било провизорно, како ће се ниже казати.

Мирза Сулејман персијски везир, један од најбељих војсковођа и прави дахија мишљаше да се османлијска. војска са њеним пограничним поглаварима не може одржати, да је доста снагом изнемогла и да би је требало из земље силом ишћерати. Тако везир у друштву са мирза Хамзом навали, са прилично великом војском, на Ширван. Мирза Хамзина мајка, Шерхијар ханума, пристаде за њим у ордију, јер се није могла никако одвајати од сина,

Овај поступак Шерхијар хануме потекао је због неке Перихан кадуне, која се била почела мијешати у све њене послове.

Сиромах Мехмед Ходабенд био је роб Шерхијар ханумин, али ипак био је слободан отићи куд му је воља.

Цијела османлијска ордија, која бијаше у Шпрвану под командом лала Мустафа паше, није се никуда. кретала. Мирза Сулејман са 40.000 војске бев ве ликог отпора, продре испод Штирвана, и одважи се да опсједне град Шемахију. гдје су били у то вријеме татарски атови у близини самога града, на Махмудабад пољани. Осман паша час прије похита са 10.000 војске на сусрет Персијанцима, јер то је морао учинити; сукоби се са њима и опази да је персијска војска надмашнија. Посумња у своју побједу, те написа писмо Адил Кирају да му час прије у помоћ дође. Ово писмо посла по једном своме чаушу, који полазећи ордији Адил Кираевој, изгуби правац пута и Персијанци га заробе, писмо му одузму, из кога дознаду планове Осман пашине. Бојећи се да не би татарска војска са које друге стране Османлијама у помоћ дошла, јер мишљаху да је повелика, одлуче да одустану привремено од опсаде Шемахија, и да пазе са друге стране ратни распоред, па да се и ови према томе приправе.

Цошље Ариш“ханског боја многа татарска војска, са. војсковођама Сеадет Кирајом и Љубарећ Кирајом,

9) Корпуса,

вратила се у домовину Крим. Адил Кирај и Гази Кирај остали су само са 15000 војника у Персији.

Не прође иза тога мало времена а Персијанци случајно сусретну код Махмуд-абада татарску војску, која је имала једва 4000 бораца, а била у намјери да иде у помоћ Осман паши. Но у путу сукобе се се Персијанцима, којих бијаше силесија. Адил Кирај био је прави војник и није се ни смрти страшио за част и славу своје војске а оваки дух улио је пу своју војску. Не помишљајуби на десетороструку. снагу својих душмана, јуначки се с њима три бијела дана борио, и ако им је много сметала страшна киша, а нарочито трећега дана боја као из кабла љевала је. У овом покољу много хиљада Персијанаца изгине, а од Татара остане само хиљада ратника, који бијаху гладни, уморни и прозебли тако да нијесу могли ни оружјем владати. Уз то је блато било тако страшно; да су коњаници до преко узенђија, а пјешапи до трбуха упадали, што је много објема војскама несреће нанијело. Али ипак Адил Њирај није био духом клонуо, и ако су под њим неколика ата угинула, а један од великог напора и умора цркао. То није славном војводи шкодило, он је ипак своју војску соколио, и онима који су погубили оружје, додавао им је нове стријеле, сабље и миздраке.

Видећи Мирал Сулејман да се Татари на живот и смрт боре, бијаше се мало сневеселио, али Мирза Хамза да би га макар колико ублажио, полети са 15.000 војника на десно крило татарско, којим је Тави Кирај командовао и удари на њега. Са Гази Кирајом било је свега 300 бораца, али поузданих војника, који су се морали борити са двадесет пута надмашнијим душманима, и за пола сата опази Гази Кирај, да је са свију страна опкољен, и да ће коначно поражен бити. Он јави ту своју опасност Адил Кирају, а овај полети као рањен и разјарен лав своме брату у помоћ.

Долазак Адил Кираја промијенио је правац позиције. Да би душмане забунили, он је своју и братову преосталу војску поставио према персијској војсци на лијеву страну, не помишљајући на опасност. Али Мирза Хамза као добар познавалац тих предјела, зађе с бока, Татарима и затвори им с десна и с лијева пролаз, и тако им спријечи све путеве, да нијесу могли никуда мрднути.

Гази Кирај у овако биједној опасности незна јући шта да ради, посавјетује се са оно преосталих јунака, ријеше да часно и поштено прије погину, но да живи у ропетво пану, па се братски изгрле, халале пи јурну међу душмане у очигледну смрт. Љути и осветљиви душмани, опколе их са свију