Bosanska vila

Бр. 18. и 19.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 889

страна и у мало сви елијепо не изгинуше. Поједине групе персијске авангарде почеше се приближавати Гази Кирају, који се неописаним јунаштвом бранио. Али при пошљедњем јуришу убију му коња, а он падне на земљу. У тај мах навале на њега војници, ухвате га за руке и ноге, — савију му се око врата и прије доласка и помоћи Адил Кирајеве, заробе га.

Кад за ову братску недаћу и несрећу дозна Адил Кпрај, горко се ожалости, и науми пошљедњи покушај учинити, да би спасао ма штогод од рашћеране братове војске. Али кад опази да јеи они његова војска, која једва бројаше кусур од 500—600

војника, са свију страна опкољена, пренерази се, помути му се памет и његов јуначки дух клону. У пошљедњем часу одважи се и јурну

међу душмане, с њима се сукоби и западе у страшну ватру, која сипаше из црвена неба као стријеле небесне. Његови војници падаху као снопље, а он се још храбро држаше и бодрим оком разгледаше са уздисајима, како му и пошљедњи јунаци славно погинуше. Сваки тренутак гледаше кад ће и он погинути, јер бијаше све фишеке потрошио и стријелу окрхао, па остао да се са голом сабљом бори, што је неколико минута и издржао. Но Мирза Хамза изда строгу заповијест да се Адил Нирај не убија, чак је наређено, да се на њега и не луца. Добро да пазе на њега и на његова ата, па да му ата убију а њега жива њему доведу на диван, као и Гази Кираја. То је, без сумње, одмах и извршено. Један Персијанац у близини иза леђа убије му ата, удари њега, а он сметен падне на земљу. Други војнипи ужетом га свежу. Кад су га са земље дигли бијаше преблиједио као мјесец кад се помрачи.

Мирза Хамза бијаше племенит и одвише љубазан јунак, па је заробљене ханове, признајући њихово необично јунаштво и пожртвовање, примио себи у своје сјајно намјештене и накићене чадоре, и с њима се врло љубазно разговарао и забављао, да би ублажио само кодико било њихово очајно ропеко стање.

Код првог њиховог састанка, под скупоцјеним чадориме, рече Мирза Хамза заробљеним татарским принчевима ово: „Господо! немојте очајавати ни вашу данашњу судбину клети, јер се зна да су ваши ђедови прије стотину година свијет задивили, баш у оно вријеме кад се мало што знало о османлијској сили и држави, чији сте ви савезници. (лава и величина ваших предака дијелом данашњем свијету позната је, поносите се, господо, што сте унучад чувеног свјетског владара Шингис хана“, Ове ријечи мало узнемирише Адил Кираја, па на њих додаде ово: „Истика је што рекосте да судбина цијелим свијетом влада. И ми данашњу судбину сматрамо за част, она је ријешила да ја и мој брат данас будемо робови. Нијесмо, истина, погинули, али подвргли смо се као јунаци да све ратне недаће трпимо, па на-

равно и смрт, која би за нас највећа слава“била, јер би нас одвела куда и све праведне води. Османлије су прави ратоборци, а то је доказ, што они сада имају своју силну државу, државу, која све своје подајнике љуби и поштује. Подајници се опет моле Богу за живот и здравље свога владара, па и ми, као њени савезници, сматрамо за најсветију част тој силној држави елужити до смртнога часа“. Овај се одговор Мирза Хамзи не допаде, с тога га прећута и други разговор поче.

Мирза Сулејман рече, да је преко 40.000 Татара дошло Осман паши у помоћ, али није знао да је већина војске отишла у Крим натраг. (0 тога се диви јунаштву тих Татара, нарочито што су се одважили борити са много претежнијом силом.

Мирза Хамза предлагаше да се персијске ордије, заједно са заробљеницима, у престоницу врате, јер вели, изгледа му, да за њих нема више опасности од Османлија, али се томе ТПехријар ханума противила. Најпослије здоговорно ријешише, да се повуку Карадагу и Магану, што и учинише. Кад је Осман паша сазнао за ропство Адил Кирајево, горко се ожалостио. У љутини смишљао је на који начин да се освети за то Персијанцима,

Војеци својој забранио је излазак из града, само да би је добро одморио и приправио за евентуалне нужде, које би неминовно могле настати.

Између осталих Џезмија се највише ожалостио поразу Адил Кираја, јер то бјеше његов најискренији друг и пријатељ. ()н жаљаше што није имао срећу да и њега у невољи спасе, као што је Дервиш пашу спасао. У тој несрећи жаљаше што се и родио, кад није био сретан да оде с њиме кад је одвео атове на испашу.

Мирза Сулејман бојећи се, да га Османлије изненада не нападну, потајно повуче своје ордије КаРрадагу и тамо се утврди. Кад о том глас у Шемахију дође, Осман паша смишљаше гдје би своју војску смјестио, и смисли, да би требало изабрати тако мјесто гдје би Персијанци могли набасати на њих на првом кораку. Пошто се увјери да то око Шемахија не би могло бити, повуче своју војску позицији Тимур капији и тамо је, као на најсигурнију позицију, смјести и утврди. Наравно да је и овдје Џезмија раме уз раме био с Осман пашом.

Кад је ова војска из Шемахија кренула — народу и племићима не бјеше мило.

Ади и сирота Ајиша бјеше у бризи за својим Џезмијом, учитељем и стараоцем, сјећајући се оне ријечи очеве „док одрасте даћу ти је“ премишљајући у својој, још дјетињастој, памети шта ли је то бракр каква ли је луткаг У своме срцу уздисаше, јер јој бјеше тешко свој невини живот проводити у осуству Џезмијину, који јој бјеше у душу етао,

(Наставиће се),

Пи ви ву ет тиши