Bosanska vila

Стр. 344

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 18. и 19.

Враголамн. Ако вас је ма најмање Увредио овај збор, (Одбите нам на незнање И на празан разговор. Помиелите да сте снили

Један летњи, ружан сан, Па сте у сну негде били Где преклапа враголамн! За дечију ову шалу

И за један санак луд, Ви примите нашу хвалу

А џаба вам цео труд!

Још вам велим: почекајте Накнада ће скоро доћ', Дотле мало попљескајте, Јер ја одох! Лаку ноћ!....

(Оде).

|К рај. истом

Натурализам и његови главнији преставници у Русији.

— Цртице из руске литературе. —

(Наставак.)

увидио опасност, која све јаче прети европском натурализму од стране поменутих школа. У једном маленом чланчићу он оштро критикује принципе декаденске школе, називајући поборнике њене „сумашедшими“ (лудама). Па ипак и ако покрет декаденски пружа много и много паталошких црта, ипак се на њ мора обратити пажња, јер принципи његови оставише доста дубоки утисак на савремене радове, како у лепој књижевности тако и у уметништву.

Декаденска школа постала је од прилике 1897 год. када је један Бодлеров поклоник издао неке своје стихове под именом „Пепг5 ди та!“. Бесиље декадената за тако дуги низ година објашњава се тиме, што они не заступају ништа позитивно и одређено, чиме би, разуме се, не само могли поколебати ауторитет натурализма, него га и оборити. Декаденти немају својих принципа, немају готово ни једне тачке, Задађа њихова огледа се јасно у речима њихових првака; ми обарамо

коју би могли ватрено заступати.

то, што натурализам подиже, а бранимо то, што он напада.

Руска савремена појезија сва је проникнута декаденским духом. Ретко да ко од руских писаца није имитирао Верлена и Маларме — и баш за то требало би да у кратко изложимо развиће декаденске и символичне школе, обраћајући пажњу на најти-

пичније преставнике њене.

Шрије него што пређемо на излагање главнијих принципа декаденске школе — морамо напоменути да је друго име декадената —- „символисте“ поникло исто тако случајно као и назив „декаденти“. Они га некако радије примају, јер оно мање подсећа на живљење ма какве литерарне школе, што баш декаденти и хоће.

1) Гроф Л. Толстој.

Па ипак морамо признати да и символизам има своју оделиту школу. Кодекс овој школи дали су Бодлер а нарочило П. Верден у лепој песми „ал роебфие“ где се говори: У појезији је потребна музика — и музика. За то треба свему претпостављати нераван стих, он је неодређенији, нерастворен у ваздуху (2!) и лишен грубости и тежине. Најслађе песмице јесу — песме неодређене, где се „јасно“ меша с нејасним“ .... Искати треба само полутонове, јер они везују идеју с фантазијом. Зато избегавај оштроумност, реторику, филозофирања») и т. д. =

Франдуски историци литературе обично сматрају декаденетво као реакцију противу „парнаске школе“, која је тежила да усаврши правилност и лепоту, песничког језика, да избаци из својих радова личну емацију (душевне покрете) а тиме улије више резоновања и објективност. Парнасци из дубине душе презиру форму и њихова је појезија — појезија расположења. За то је чудновато, што неки критичари сматрају „Шарнасце“ као прелавнике символизму од романтичне слободе и распуштеностиг! Символизам је пре ултра-романтизам доведени — 20 или још боље рећи пеихоз на ултра романтичној основи (Оболенск). Од свију Парнасаца најчвршће се држао принципа своје школе Ередија (Нетефја) који нас поражава својом објективношћу. Други Парнасци нарочито Сили Шридомз) нису постигли тај идеал. Сили Придом често је елегичан (Пелисје), он има јавни песимистични поглед на живот и таки људи сами по себи не могу бити беспристрасни, Он не припада ни колу „слабих“ људи, као што су Алфред де Мисе и Надсон, који се не могаху борити са својом слабом и нежном душом противу грубе животне истине. Он на против емело и јуначки позива човечанетво на користан рад. Па ни сам, глава парнаске школе Леконт де Лиљ није прави парнасац, Код њега под кором безпристрашћа провирује дубока туга и незадовољство. Ередија је прави јувелир, артеолог,

психоза,

з) „Францувкје символиств — Филипова (Рускан метслб.

8) Скоро је добио Нобељевски премију као најбољи пјесник,