Bosanska vila

Бр. 18. и 19.

1902. БОЈАНОКА ВИЛА 1902.

Стр. 845

историк, само не песник расположења. У његовој појезији није ништа загонетно, магдовито, мистично, — код њега је све јасно и правилно као у научном трактату. И збиља многи парнаски радови прави су научни трактати, у којима не знамо чему да се дивимо, да ли образованошћу автора или осуством праве појезије у стиховима. Ма како било, тек за Парнасце све загонетно и тајанствено остало је, као забрањени плод. Њима лепо одговара. следећи Љермонтов стих: |

Естђ рбчи: значенђе

Темно илђ ничтожно

Но имђ безђ водненђа

Внимат невозможно.....

Декаденство је баш и тамним а временом и ништавним по значењу, али које необично узбуђују срце. Француски декаденти одричу сваку помисао о својој школи, но она се сама јавила и ако они веле да „сама реч школа“ звучи некако и

ступило са речима

сувише педантично“. (Филиповб).

Парнасци се разликују од натуралиста т. 8. „вишим благородством“ и слажу се у теорији, која тражи потпуно потчињавање објекту. Они су тврдили да појезија мора престављати потпуну правду и истину. Нова пак појезија има са свим другу полазну тачку. Њеним учитељима јављају се филозофи идеализма, особито Шопенхауер: „Цео свет преставља привиђење. Он је биће — саздање нашега духа, и дух га мијења по својој вољи. За дух не постоји ни време ни простор, ни географија ни историја, међу човеком и природом постоји веза, која има чисто мистичан характер. Цео је живот велика тајна и прави је песник тај, који најбоље погоди ту тајну а уз то га гомила назива „лудим“, Појезија не сме знати за хладну алегорију: Појезија мора тежити првобитном времену, када се све одушевљавало животом и само животом!....“

Најјачи преставници символичне —- нове појезије јесу Маларме и Пол Верден. Појезија Маларма сва је символична, шта више често је и не разумемо. (Он поред практике даје и теорију и тиме тече много ученика. Он тврди да појезија мора бити то, што и музика т. ]. њу осећати можемо, но не морамо је сматрати за логичну везу опеваних идеја. Верлен се пак у прво време одрекао символизма. Он је противу сваке рационадне лојезије, противу сваке јасноће у скулптури, па чак и у живопису. По њему појезија мора бити ваздушна музика и у природи се морају чути само његови осећаји и његово расположење. С тога је његова појезија проникнута оштром, болесном и наивном објективношћу ....

Кере Пошшге у „Јез јеппез. Ебцдеве! ротбгана (+ е едитоп. Рам) овако се изражава: нова појезија не посматра свет са егопистичне тачке гледишта. Истина је, да се нови песници занимају само собом, али

себе не сматрају за отпаднике света, већ за преставнике човечанства. Занимајући се само собом, умирујући своје осећаје, и одбацујући личне интересе, ми посматрамо у себи „апсолутно“. 'Така тачка гледишта разликује се од парнаске теорије и романтичног лиризма. Романтик јури за индивидуалним, а новога песника интересује све што је опште у човечијој природи. Романтизам је тражио необичне авантуре, њега је привлачила особеност и изузетна судба појединих личности. Нова је појезија, на против така, да у њој можемо увидети све човечанство. Ни епизоде, ни случаји, немају значење за нову појезију. Она зна најопштије осећаје и слика све најопштијим прлама а а

Полазећи с таке тачке гледишта теорија символизма и декаденства била би права противу-речност индивидуализму; и збиља тешко би било н-ћи појезију, у којој би јаче било емешано „опште“ и риндивидуално“, него што је у новој појезији. Али и романтизам сливао је опште са индивидуллним. Критичар је прав само у једном факту: символизам проповеда силније него романтизам занимање самим собом, а тиме се да објаснити мајушна пажња на спољну појаву, која је по мишљењу символиста и сувише пролазна. Раније смо поменули о вези, која постоји међу символизмом и филозофима идеализма, нарочито међу њим и Шопен Хауером, а ево у чему је она. Нова појезија не посматра све као привиђење

упризракљ“. Она има и своју вишу истину, коју преставља светска апсолутна воља. Њихово лично уја слива се са „зпеолутом“. Они се клањају „природи“ и тиме прослављају првобитне импулсе и инстикте искварене. По њиховом мњењу, цивилизације и чудновато је то, што се неки символисти, обраћајући се природи, приближавају сентименталној народној појезији и узимају народне мотиве. Таквих песама има много у Верлена и Виоле Грифина. На такав начин символизам показује и сувише сложену појаву. Он не само да одриче уображени реализам парнасаца и тиме се јавља као опозиција натурализма, него се враћа традицијама, с једне стране романтичким а с друге стране Русовљевим и традицијама старог сентиментализма. Најбоље нам примјере дају Гисмане и Метерлинк (Филиповљ).

То је у опште речено о декаденству а сад прелазимо на чисто руско декаденство.

Руски натуралисти, не излазећи из граница реалности, труде се свима силама да испитају живот, његове слабе и добре стране. Декаденти пак на против теже за нечим неприродним. Они продиру у област метафизичких идеала и магловитог мистицизма. Натурадисте држе да је најглавнија одлика доброг поетеког рада његова јасност и опредељеност. Декакаденти љубе магловите и неопредељене карактере, речи и слике недовршене, нејасне колорите место

опредељених боја, необјашњено расположење, нај-